РАДИМ У РУДНИKУ, ЖИВОТ МИ НИЈЕ ЛАK…
Наслов овог текста и изложбе почетни је стих једне рок песме. Преузет је са намером да асоцијација на „ритам јак” подржи слике из живота и рада рудника које је Мића Миладиновић снимио у току протекле две године.
Јер, дакако, иако доста удаљен од обичног и мирног живота, овај рударски поседује сопствену ритмику која се креће у распону од драматике рударског окна до опуштене атмосфере у синдикалној мензи.
Затворени, рекао бих изоловани свет рудара Мића Миладиновић открива из позиције познаваоца, изнутра из дубине рудника и тиме још једном потврђује чињеницу да се добре репортаже базирају на аналитичком погледу стручњака и за фотографију и за изабрану
тему.
Пројект „Алексиначки рудници” једна је од главних тема Миладиновићевог рада коју је и буквално живео са својим актерима. Не само да је упознао људе и амбијенте већ је и силаском у рударско окно удахнуо фотографијама непосредност и аутентичне призоре
из рударског позива.
Ако, пак, с друге стране, разматрамо елементе рударског позива свакако да је неодвојиви део живота рудара, осим рада у окну и околина, амбијенти који су свакодневно присутни у њиховом животу.
Управо на тој тачки бриљирао је поглед аутора ових фотографија прецизно бележећи црно-бели свет рудара који се наставља и изван рударског окна, свет који је уткан у структуру читавог живота рудара. Документарна основа фотографија и реализам услова у којима рударска класа овде ради, сама по себи садржи елементе уједначене естетике црно-белог света, но свему томе аутор је дао печат личне поетике зналачким избором карактеристичних ситуација и призора.
Ова изложба је, стога, вредан допринос фотографији и познавању друштвених околности рада.
Славко Тимотијевић
Текст каталога са изложбе у галерији СКЦ-а,
фебруара 1989.
