U sveprisutnom nastojanju nevidljivih kreatora kulturnih obrazaca u kojima slučajna mrlja postaje svet, a brljotina mistična poruka maskirana hermetikom savremenog izraza, pravo je osveženje smejati se celim bićem. Reditelj nije glumatao, glumci nisu eksperimentisali, kreator scenskog govora briljantno istakao likove, a kostimograf, ujedno i scenograf nije dobio „Pikasov poziv s onog sveta“.
Neobičan uvod u osvrt na premijeru „Sumnjivog lica“ u produkciji CKU i male, ali nama bitne pozorišne ekipe, južno od Beograda, koja bi već geografijom trebalo da bude obeležena provincijskom, naravno perom ,,velikih“ poznavalaca pozorišta.
Ekipi koja se u petak 14. juna našla na sceni aleksinačkog Doma kulture nikakvo određenje i nije potrebno, jer su pred svojim sugrađanima blistali talentom, poznavanjem duha Nušića, publike i njih samih.
Poznati tekst uvek aktuelnog Nušića doneli su s finim nijansama sopstvene individualnisti. Ansambl veliki za ovdašnje prilike, ali više nego složan u saigri.
U svakoj sceni vide se posledice višegodišnje zajedničke igre na sceni i sjajnih ličnih odnosa van nje. Svaka predstava je spoj energija glumaca, a u ovoj su se poklopile bez „trulih jabuka“.
Miloš Paović bio je očekivano autentičan Jerotije Pantić, baš onakav kakvog je verovatno i maštao godinama da donese na scenu.
Bojan Cvetković standardno dobar. Njegov gosn. Milisav je uverljiv baš kao da je godinama u njegovim cipelama/čizmama.
Viobran Golubović Vili je od epizodne uloge gazda Miladina načinio lepu glumačku bravuru.
Srđan Stojadinović Lebi je talentom, iskustvom i uživljenošću briljirao u ulozi Žike. Svaki geg, rečenica, pokret bili su u službi lika, bez nedostataka i suvišnosti, jednostavno savršena gluma, ona koja postaje život.
Debitanti na sceni Sofija Nikezić u ulozi Marice, Jovan Nedeljković u ulozi Jose i Luka Aleksić u ulozi Đoke, dali su poseban pečat svojim mladalačkim šarmom i talentom predstavi, baš kao i nešto iskusniji Aleksa Paović u ulozi Viće.
Jovan Stojković kao Tasa, Maja Nešić kao Anđa i Miša Popović u ulozi Alekse Žunića učinili su da Aleksinčani svesni njihovog prosvetarskog poziva bar za trenutak osete duh onog Aleksinca u kome su gimnazijalci i njihovi profesori bili članovi hora ,,Šumatovac“ ili ondašnje pozorišne družine, uvaženi doktori rado viđena pozorišna publika, a aleksinačke gospođe cenjene matrone mnogih dobrotvornih ženskih podružnica čijim su se radom beogradske uprave dičile.
Reditelj Spasoje Ž. Milovanović mudro je dozvolio ansamblu da se razigra bez prevelikog udaljavanja od izvornog iščitavanja Nušićevog dela i podsetio nas da je snaga klasičnih dela upravo u patini koju dobiju s protokom vremenom.
Mora mu se odati priznanje za odličan štrih koji predstavu čini izuzetno dinamičnom, kao i za dobro rešenje muzičkih sekvenci koje uživo u toku predstave na harmonici izvodi profesor Mile Brzaković.
Idejna rešenja kostima i scenografije čuvenog Borisa Čakširana, koje su u delo sproveli Dragana Dimitrijević i Dragan Gojković, omogućili su lakoću igre čak i u najmasovnijim scenama, a dala jasne odrednice epohe i društvene atmosfere koju predstava dočarava.
Sa zanatske strane, Čakširanovo scenografko rešenje verovatno predstavlja školski primer kako u okviru jedne scene omogućiti istovremenu igru u više prostornih planova i zamišljenih prostorija, a da to ni jednog trenutka ne zbuni gledaoca.
Scenski govor, na kome je s glumcima radila Biljana Nikolić, doprineo je da predstava dikcijski odskače od sličnih amaterskih produkcija, a svakom liku je, verovatno u dogovoru sa rediteljem, dodeljen dijalekt koji mu karakterno najviše odgovara.
Time je ova postavka komada dodatno vraćena izvornoj ideji kojom se u istu varoš smeštaju karijeristi, birokrate, špijuni, otpušteni podoficiri, ali i zaljubljeni iz svih krajeva Srbije. Skoro pa kao po kazni.
Jedan od pratećih, ali jako važnih segmenata svake predstave je idejno rešenje plakata. I ovog puta aleksinački grafički dizajner, Marko Miladinović, potvrdio je svoj talenat i kreativnost proverenu kroz dugogodišnji rad na idejnim rešenjima vezanim za festival PIP i druge kulturne događaje.
Produkcijski izbor proverenih saradnika uz vešt i strpljiv rad sa početnicima na daskama koje život iznedrili su predstavu u koju se publika zaljubljuje na prvo gledanje.
Nesigurni u modele savremenog doba, jasno je da se treba držati pozorišnih dela i autora koji su temelj srpske građanske kulture. S Nušićem nikad nema greške, a uz ovakvo izvođenje i adekvatnu reakciju publike, ni bojazni za aleksinačke pozorišne sladokusce.
Dragom čoveku se obično poželi da doživi godinu stotu, a dobroj predstavi izvođenje stoto. Sudeći po reakciji publike na premijeri, aleksinačkom „Sumnjivom licu“ ostvariće se želje nas kojima je drago.
autor teksta: Maja Radoman Cvetićanin
fotografije: Aleksandar Marković Gidra
