Priču ćemo započeti opisom sa Vikipedije. Fontana je arhitektonski oblikovana, često vajarski obrađena, građevina namenske i estetske funkcije, u koju dotiče voda iz prirodnih izvora ili iz rezervoara i vodovodnih instalacija. Ljudski rod prati još od trećeg veka i do danas je evoluirala na različite načine.
U srcu svakog grada, pa i našeg malog Aleksinca, postoje mesta koja postaju i ostaju simboli ljubavi i sećanja. Fontana napravljena od mozaika, delo akademskog slikara Pavla Naskovića, nekada smeštena u centru našeg grada, bila je jedno od tih mesta. Godinama je služila kao mesto okupljanja za prolaznike, parove i porodice, nudeći im trenutke odmora u hladovini i uživanja u žuboru vode.
fotografija preuzeta sa Fejsbuk stanice Aleksinac večiti grad
Ova fontana nije bila samo arhitektonski deo grada; ona je bila duša mesta, u kojem su se rađale priče i uspomene. Priče koje su prepričavane s kolena na koleno, uspomene koje su činile život lepšim.
Sada dolazimo do vekovnog pitanja koje muči sve nas: Zašto sve što je lepo ima kraj?
Premeštanje fontane iz centra grada do nove lokacije pored Aleksinačke gimnazije izazvalo je mešovite reakcije među građanima. Oni koji su razumeli potrebu za promenom zbog urbanog razvoja i renoviranja, lako su prešli preko svojih uspomena, večernje graje dece koja su igrala žmurke oko zelenila, dok oni koji tu potrebu nisu razumeli, sa knedlom u grlu su posmatrali sve to i trudili se da obuzdaju nostalgiju za starim mestom okupljanja, trenutcima provedenim pored prijatnog prskanja vode, gde su zaljubljeni parovi razmenjivali poglede, a stariji se prisećali mladosti i dana provedenih s prijateljima.
Na mesto stare fontane došla je nova, savremena, okružena sa nekoliko klupa. I tu se, ruku na srce, okupljaju ljudi, uglavnom uveče, jer zelenila nema da štiti od sve vrelijeg sunca. I tu se, ruku na srce, igraju deca. Kada fontana radi, jure oko šarenih mlazeva, mokri i zajapureni, zatvarajući nogama otvore iz kojih izlazi voda, a kada nje nema igraju fudbal i žmurke.
A stara fontana nemo stoji pored Aleksinačke gimnazije nenaviknuta na promene, na zaborav. Sada, dok učenici žure na časove, komšije prolaze opsednute svojim mislima, ona ćuti. Oduzeta joj je moć govora, nema vode.
Možda želi da je mladalački smeh ponovo okružuje. Možda želi da ponovo postane čuvar tajni i trenutaka nekih novih generacija.
Živimo u svetu koji se brzo menja. Ipak, fontana ostaje jedna potvrda da su neki trenuci bezvremenski. Bez obzira na to gde se nalazila, ona će uvek biti mesto gde su neki snovi počeli. Samo joj treba malo pomoći. Ne traži mnogo. Samo da služi svojoj prvobitnoj svrsi.
