Причу ћемо започети описом са Википедије. Фонтана је архитектонски обликована, често вајарски обрађена, грађевина наменске и естетске функције, у коју дотиче вода из природних извора или из резервоара и водоводних инсталација. Људски род прати још од трећег века и до данас је еволуирала на различите начине.
У срцу сваког града, па и нашег малог Алексинца, постоје места која постају и остају симболи љубави и сећања. Фонтана направљена од мозаика, дело академског сликара Павла Насковића, некада смештена у центру нашег града, била је једно од тих места. Годинама је служила као место окупљања за пролазнике, парове и породице, нудећи им тренутке одмора у хладовини и уживања у жубору воде.
фотографија преузета са Фејсбук станице Алексинац вечити град
Ова фонтана није била само архитектонски део града; она је била душа места, у којем су се рађале приче и успомене. Приче које су препричаване с колена на колено, успомене које су чиниле живот лепшим.
Сада долазимо до вековног питања које мучи све нас: Зашто све што је лепо има крај?
Премештање фонтане из центра града до нове локације поред Алексиначке гимназије изазвало је мешовите реакције међу грађанима. Они који су разумели потребу за променом због урбаног развоја и реновирања, лако су прешли преко својих успомена, вечерње граје деце која су играла жмурке око зеленила, док они који ту потребу нису разумели, са кнедлом у грлу су посматрали све то и трудили се да обуздају носталгију за старим местом окупљања, тренутцима проведеним поред пријатног прскања воде, где су заљубљени парови размењивали погледе, а старији се присећали младости и дана проведених с пријатељима.
На место старе фонтане дошла је нова, савремена, окружена са неколико клупа. И ту се, руку на срце, окупљају људи, углавном увече, јер зеленила нема да штити од све врелијег сунца. И ту се, руку на срце, играју деца. Када фонтана ради, јуре око шарених млазева, мокри и зајапурени, затварајући ногама отворе из којих излази вода, а када ње нема играју фудбал и жмурке.
А стара фонтана немо стоји поред Алексиначке гимназије ненавикнута на промене, на заборав. Сада, док ученици журе на часове, комшије пролазе опседнуте својим мислима, она ћути. Одузета јој је моћ говора, нема воде.
Можда жели да је младалачки смех поново окружује. Можда жели да поново постане чувар тајни и тренутака неких нових генерација.
Живимо у свету који се брзо мења. Ипак, фонтана остаје једна потврда да су неки тренуци безвременски. Без обзира на то где се налазила, она ће увек бити место где су неки снови почели. Само јој треба мало помоћи. Не тражи много. Само да служи својој првобитној сврси.
