Српска православна црква и верници обележавају сутра празник посвећен Светом првомученику и архиђакону Стефану. Стефандан или Стевањдан је прва крсна слава након Божића и славе је бројне породице у Србији.
Свети Стефан увек се слави 9. јануара, а обележен је као црвено слово у календару. Мноштво је народних обичаја и веровања о Стевањдану. Најважнији посао на дан празника је изношење божићне сламе из куће. Слама се не баца већ ставља, ради рода и напредовања, у ракље воћног дрвећа, пчелињак или пак привредне зграде.
Верује се да божићна слама има плодотворну моћ и да штити од града. У шумадијским селима на Стевањдан домаћин са секиром одлази у воћњак да, како се каже, посече неродна стабла. Узмахне секиром, а неко ко је с њим га одврати од сече, говорећи му да не сече, јер ће ове године да роди, па стави руковет божићне сламе у ракље стабла.
И тако, од воћке до воћке, док не заките сламом, ради поспешивања родности, сва стабла која су претходне године оманула у роду.
У Војводини се божићна слама чисти одмах после поноћи на Стевањдан. Сламу према народном обичају скупљају жене које треба да буду тихе и да ћуте да се не чује како одлази Божић. Метла којом је слама почишћена не користи се током године већ се чува због здравља.
Славски колач за Стевањдан меси се дан пре славе и украшава се фигурицама птица, жита, грожђа, буренцима, књигом… Износи се на сто обогаћен са сувим воћем, орасима, медом, јабукама и наранџама, а затим посвећује и сече или ломи.
За Стефандан се шаљиво кажу да је славе шкртице јер сити гости после Божићног славља тешко да могу много да поједу и попију.
Култ Светог Стефана Првомученика је врло развијен у српском народу и подигнуто је више од 40 храмова са његовим именом. Помен архиђакону Стефану црква даје четири пута годишње, а 15. августа се слави Пренос моштију Светог Стефана или летњи Свети Стефан, понегде познат и као Стеван Ветровити.
