Vukov sin Dimitrije Karadžić važio je za jednog od najobrazovanijih oficira, ali sklonost prema raskalašnom životu, kocki i alkoholu odredili su njegovu sudbinu gubitnika.
U osvit najveće bitke u I Srpsko-turskom ratu, bitke na Šumatovcu, koja se zbila od 11. do 23. avgusta 1876, jedinice pod komandom pukovnika Rajevskog imale su odbrambeni zadatak.
U dokumentu o tome se kaže: „Prema dispoziciji đenerala Černjajeva za 10. avgust, trebalo je da desno krilo, pod komandom Rajevskog, zauzme visove koji dominiraju Žitkovcem, i tu da se utvrdi i brani.
Pošto se borba na desnom krilu uveliko angažuje, onda će se krenuti s jakom kolonom iz centralnog aleksinačkog položaja, pod zakriljem glogovačkog visa i napasti Turke, koji su bili u logoru iza ovog visa“.
Nadmoćnije turske snage uspele su, međutim, najpre da zadrže a docnije i da sasvim osujete napade jedinica pod komandom pukovnika Rajevskog, koristeći novonastalu situaciju da bi svoje snage usmerile prema Mrsolju (Moravac), koji su branile jedinice potpukovnika Dimitrija Karadžića.
Izgleda da je u tom trenutku, neobično važnom za ishod operacija, nastao nesporazum, ili je, možda, i to bila prilika da se izravnaju neki neraščišćeni računi.
Uz ovo je neophodno podsećanje kako je pukovnik Rajevski, prema svedočenju Pere Todorovića, govorio s nipodaštavanjem o potpukovniku Karadžiću kao o pijanici i otud, valjda, rđavom karakteru.
Bitka se rasplamsavala tako žestoko da je selo u više navrata prelazilo iz ruke u ruku. U jedan mah, Karadžić je zatražio od Rajevskog da napadne turski bok ne bi li mu na taj način olakšao odbranu. Rajevski ili nije mogao ili nije hteo da se odazove i pruži mu pomoć.
U jeku bitke i, kako izgleda, nesporazuma ove dvojice oficira, tu se našao i general Černjajev. Zahtevao je od Rajevskog da smesta pođe u napad. Ovaj je objasnio da bi to već učinio, ali nije u mogućnosti, jer nema dovoljno pešadije, a ima odviše artiljerije, pa je procenjivao da bi, u slučaju neuspešnog napada, rizikovao da mu neprijatelj zarobi topove.
Černjajev je, po svemu sudeći, prihvatio ubedljivo obrazloženje pukovnika Rajevskog, pa mu je u pomoć poslao dva bataljona pešadije pod komandom majora Kuzminskog. Ali nije, nažalost, bilo suđeno da ovaj manevar uspe.
Ubrzo pošto je izveo napad, major Kuzminski je ranjen, a njegovi bataljoni su napustili položaj. Turci su se usredsredili i posle podne izveli silovit napad posle kojeg su zauzeli Mrsolj i odmah ga spalili.
Tako nije mogao da uspe srpski protivnapad, a pukovnik Rajevski se morao povući s vojskom u redu kod Žitkovca da bi zaposeo položaje za odbranu. Ali i pored četvorodnevnih teških borbi s promenljivim uspehom, ni Turcima nije uspevalo da toliko potisnu srpsko desno krilo da bi zauzeli most na Moravi kod Aleksinca.
Učesnik bitke za Mrsolj bio je i potpukovnik Dimitrije Karadžić. Svojevremeno, taj mladi čovek je važio za jednog od najobrazovanijih srpskih oficira. On je izučio vojne nauke u prestižnoj akademiji u Klosterbruku, pa ih je docnije usavršavao u Berlinu, da bi zatim specijalizovao i građenje utvrđenja u Antverpenu. Kada ga je srpski knez svojim zvaničnim ukazom od 3/15. marta 1855. godine proizveo u potporučnika srpske vojske, izgledalo je da je pred njime početak jedne izuzetne karijere. I ne samo u Beču, u njegovom roditeljskom domu, nego i u Srbiji polagane su najveće nade u Vukovog sina, kulturnog čoveka i obrazovanog oficira, koji je svojim znanjem i mladošću trebalo da posluži na čast otadžbini svoga oca.
Trebalo je, ali, nažalost, nije. Njegova sklonost ka raskalašnom životu, neumerenost u trošenju novca, naklonost prema piću i sklonost kocki, doveli su ga dotle da je najzad morao da založi zemljoposedničko imanje Lagator kod Loznice od 70 jutara, vrednosti hiljadu dukata, koje mu je otac ostavio u amanet da ga nikad ne proda.
Jedini izlaz bio mu je da podnese ostavku u srpskoj vojsci i da, negde s proleća 1868. godine, kao kapetan, potraži novu sreću u Rusiji.
Jedna retko svetla tačka njegove oficirske karijere bio je Srpsko-turski rat u koji je došao da se bori kao dobrovoljac. Dobrovoljno se borio, uz njega, u tome ratu i njegov sestrić, a Vukov unuk, sedamnaestogodišnji Janko Vukomanović, kadet u Rusiji. Janko je, inače, bio sin jedinac Vukove kćeri Mine i profesora Alekse Vukomanovića. Vratio se iz rata s medaljom za hrabrost, ali je dve godine docnije umro u Petrogradu ili od bolesti ili od posledica dvoboja.
Dimitrije Karadžić stekao je još čin pukovnika ruske vojske. Umro je 1883. godine. S njime se ugasila znamenita loza čiji je rodonačelnik bio Vuk Karadžić.
Tekst: Budimir Potočanin
