U Aleksincu je 4. juna ove godine odigrana premijera predstave “San letnje noći” Vilijama Šekspira, u režiji Mladena Milojkovića i produkciji Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu.
piše Jovana Stanković
Dobro poznato Šekspirovo delo doživelo je autentičnu inscenaciju na daskama Centra za kulturu i umetnost, ali osim toga što je stvorena izuzetna predstava, ovaj pozorišni čin doneo je i mnoštvo lepih emocija. Naime, predstavu izvodi mlađi deo ansambla – ljudi koji su na početku svog puta u umetnosti: poletni, vredni i talentovani. Sa Šekspirovim tekstom izborili su se posvećeno i zrelo, a režija Mladena Milojkovića nije vidljiva samo na prvom planu, odnosno na sceni, već se jasno oseća u svakom segmentu – vidi se da je svakog ponaosob usmeravao i savetovao kako da grade likove koje tumače, kako da doziraju ekspresivnost i budu neposredni u komičnim sekvencama ove drame. Pedagoškim pristupom u radu sa ansamblom, Milojković je vrlo uspešno izvukao ono najbolje iz svakog pojedinca i na taj način stvorio predstavu koju će oni voleti da igraju, a koju će publika voleti da gleda.
Predstava počinje scenom na dvoru atinskog vojvode Tezeja, koja je postavljena dovoljno svečano da se dalji dinamični tok predstave ni ne naslućuje. Tezej (Aleksa Paović) se priprema za venčanje s lepom Hipolitom (Magdalena Prokić), a zatim razgovara s Egejem (Dušan Milosavljević) o udaji njegove ćerke Hermije (Milica Kostić) za Demetrija (Ognjen Jović), dok ona ipak voli Lizandra (Luka Aleksić). U prvoj sceni naslućuje se ljubavni zaplet, a već od sledeće scene nastaje potpuni haos, gotovo nalik vodvilju.
Milica Kostić gradi svoj lik posvećeno i precizno, uz odličnu dikciju i scenski govor, što važi i za Ognjena Jovića, Luku Aleksića i Magdalenu Prokić. Zrelost u igri Alekse Paovića, Dušana Milosavljevića i Ognjena Jovića ogleda se i u tome što igraju po dva lika, a to čine vrlo spretno. Sjajnu epizodnu ulogu Helene ostvaruje Nikolina Marinković, koja, uz pomoć pažljivo osmišljene koreografije, oslikava njenu ljubavnu zanesenost.
Partnerska igra Sofije Nikezić i Ognjena Jovića u ulogama Titanije i Oberona potpuno otvara magični svet i sloj ove drame, a ključni pokretač radnje jeste lik Puka (Aleksa Paović). Ovaj lik reditelj sjajno koristi, spuštajući ga povremeno u gledalište i razbijajući, uz njegovu pomoć, četvrti zid, kako bi i magični svet teatra preneli na publiku. Paović, koji je i ranije igrao u produkcijama Centra za kulturu i umetnost, gradi svoje likove temeljno i distinktivno, pokazujući time širok dijapazon svog talenta.
Treći Šekspirov svet u ovoj drami čini filozofska dimenzija komada, odnosno metateatar. Trupu sastavljenu od zanatlija predvodi Petra Ilić u ulozi Kvina, a to čini duhovito i zabavno.
Minimalna scenografija otvara mladim glumcima i glumicama prostor za igru, dok im raskošni kostimi zaista pomažu u kreiranju likova koje tumače. Osim pojedinačno upečatljivih uloga, ansambl ove predstave ostvaruje i izuzetno skladnu kolektivnu igru, stvarajući na taj način kompaktnu celinu bez slabe tačke.
Scenski jezik ove predstave obogaćen je odličnim koreografskim momentima, ali i duhovitim, neočekivanim muzičkim izborima.
Osim što je u produkciji Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu napravljena izuzetna predstava, ako sagledamo ceo pozorišni čin, shvatićemo koliko optimizma uliva u sve nas koji ga posmatramo. U tim mladim ljudima videla sam borce – talentovane i pametne osobe koje pre svega vole umetnost, a zatim se njome i bave.
Videla sam budućnost pozorišne scene u Srbiji i sigurna sam da će neki od njih, ako ne svi, biti izuzetno uspešni na scenama širom zemlje. Ostali u amaterizmu ili nastavili školovanje, ovi mladi ljudi svakako vrede i predstavljaju svojevrsni svet nade.
