У Алексинцу је 4. јуна ове године одиграна премијера представе “Сан летње ноћи” Вилијама Шекспира, у режији Младена Милојковића и продукцији Центра за културу и уметност у Алексинцу.
пише Јована Станковић
Добро познато Шекспирово дело доживело је аутентичну инсценацију на даскама Центра за културу и уметност, али осим тога што је створена изузетна представа, овај позоришни чин донео је и мноштво лепих емоција. Наиме, представу изводи млађи део ансамбла – људи који су на почетку свог пута у уметности: полетни, вредни и талентовани. Са Шекспировим текстом изборили су се посвећено и зрело, а режија Младена Милојковића није видљива само на првом плану, односно на сцени, већ се јасно осећа у сваком сегменту – види се да је сваког понаособ усмеравао и саветовао како да граде ликове које тумаче, како да дозирају експресивност и буду непосредни у комичним секвенцама ове драме. Педагошким приступом у раду са ансамблом, Милојковић је врло успешно извукао оно најбоље из сваког појединца и на тај начин створио представу коју ће они волети да играју, а коју ће публика волети да гледа.
Представа почиње сценом на двору атинског војводе Тезеја, која је постављена довољно свечано да се даљи динамични ток представе ни не наслућује. Тезеј (Алекса Паовић) се припрема за венчање с лепом Хиполитом (Магдалена Прокић), а затим разговара с Егејем (Душан Милосављевић) о удаји његове ћерке Хермије (Милица Костић) за Деметрија (Огњен Јовић), док она ипак воли Лизандра (Лука Алексић). У првој сцени наслућује се љубавни заплет, а већ од следеће сцене настаје потпуни хаос, готово налик водвиљу.
Милица Костић гради свој лик посвећено и прецизно, уз одличну дикцију и сценски говор, што важи и за Огњена Јовића, Луку Алексића и Магдалену Прокић. Зрелост у игри Алексе Паовића, Душана Милосављевића и Огњена Јовића огледа се и у томе што играју по два лика, а то чине врло спретно. Сјајну епизодну улогу Хелене остварује Николина Маринковић, која, уз помоћ пажљиво осмишљене кореографије, осликава њену љубавну занесеност.
Партнерска игра Софије Никезић и Огњена Јовића у улогама Титаније и Оберона потпуно отвара магични свет и слој ове драме, а кључни покретач радње јесте лик Пука (Алекса Паовић). Овај лик редитељ сјајно користи, спуштајући га повремено у гледалиште и разбијајући, уз његову помоћ, четврти зид, како би и магични свет театра пренели на публику. Паовић, који је и раније играо у продукцијама Центра за културу и уметност, гради своје ликове темељно и дистинктивно, показујући тиме широк дијапазон свог талента.
Трећи Шекспиров свет у овој драми чини филозофска димензија комада, односно метатеатар. Трупу састављену од занатлија предводи Петра Илић у улози Квина, а то чини духовито и забавно.
Минимална сценографија отвара младим глумцима и глумицама простор за игру, док им раскошни костими заиста помажу у креирању ликова које тумаче. Осим појединачно упечатљивих улога, ансамбл ове представе остварује и изузетно складну колективну игру, стварајући на тај начин компактну целину без слабе тачке.
Сценски језик ове представе обогаћен је одличним кореографским моментима, али и духовитим, неочекиваним музичким изборима.
Осим што је у продукцији Центра за културу и уметност у Алексинцу направљена изузетна представа, ако сагледамо цео позоришни чин, схватићемо колико оптимизма улива у све нас који га посматрамо. У тим младим људима видела сам борце – талентоване и паметне особе које пре свега воле уметност, а затим се њоме и баве.
Видела сам будућност позоришне сцене у Србији и сигурна сам да ће неки од њих, ако не сви, бити изузетно успешни на сценама широм земље. Остали у аматеризму или наставили школовање, ови млади људи свакако вреде и представљају својеврсни свет наде.
