Pobeda Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima je, između ostalog, najavila rasplamsavanje niza carinskih ratova. O tome ovih dana u elektronskim medijima širom sveta govore i pišu ekonomski analitičari i komentatori najrazličitijih profila. Jedna od neizbežnih tema ovih razmatranja jeste i pokušaj da se odgovori na pitanje ko će iz ovih špekulacija „pokupiti kajmak“. Nas pominjanje špekulacija odmah asocira na Pekićeve Njegovane, jednu od dve najpoznatije fiktivne porodice srpske književnosti (drugi su, naravski, Katići Dobrice Ćosića).

Pišući o istorijskim događajima s početka HH veka, Borislav Pekić se u drugoj knjizi „Zlatnog runa“ dotakao i carinskog rata između Austro-Ugarske i Srbije, koji je trajao od 1906. do 1911, i njegovog uticaja na poslove porodične firme Njegovan.

Simeon Njegovan nije bio za ovaj rat, jer su „tolike profitne godine bile na tom austrijskom kontu“. Njegovi poslovi, uprkos sjajnim izgledima da dobro zaradi, nužno će morati da pretrpe i izvesne gubitke, a on je gubitke mrzeo „čak i kada su na drugoj strani veći dobitak obezbeđivali“. Ali kada je carinski rat ipak počeo, onda ga je valjalo i dobiti. „Ta ko je pobedio Austriju“, piše Pekić u drugom tomu svoje sedmotomne fantazmagorije, „ako nije on, Simeon Njegovan?“

„Nije austrijski monopol u Srbiji porazila nacionalna politika srbujuščih drekavaca nego sposobenost srpske simeonovske veletrgovine da izađe na nove, egipatske, talijanske, francuske, švajcarske i uopšte evropske pijace i da se snađe u širem poslovnom svetu od onog omeđenog zemunskim i štajnburškim stočnim kontumacima…“

Poznavanje prirodnih nauka i društva

Tako, dakle, kaže velika književnost, dok istorija beleži da znatan deo zasluga za vođenje dobre ekonomske politike vlade Nikole Pašića u tom burnom periodu pripada ministru narodne privrede Kosti Stojanoviću.

O životu rođenog ujaka našeg velikog naučnika Pavla Savića i bliskog prijatelja Mihaila Petrovića Alasa lako bi se dao napisati kakav pekićevski roman u kome zdrave i velike ideje gube bitku pred apsurdnošću nezajažljivog stvarnog sveta.

Profesor primenjene matematike na beogradskom Univerzitetu, koga je na toj katedri nasledio Milutin Milanković, veliki poštovalac, prevodilac i tumač dela Ruđera Boškovića, Kosta Stojanović je bio svestrani naučnik koji se smatra za jednog od pionira kibernetike. Prvo u svojim teorijskim radovima, a potom i u praksi, on je spojio prirodne nauke i društvo, čvrsto verujući u ekonomiju koja spaja računske radnje sa sociologijom.

Napustivši profesorsku karijeru, uključio se u politički život zemlje. U danima kada je konačni sukob Srbije sa habsburškom imperijom postajao sve izvesniji, on je, vazda veran principima poštenja i nepotkupljivosti, obavljajući dužnost ministra privrede u nekoliko mandata, nastojao da svoje znanje i moderna shvatanja o ekonomiji stavi u službu Srbije i našega naroda. Svojim znanjem i vrednim radom on se za njih borio i tokom Velikog rata i nakon ujedinjenja. U tom samopožrtvovanju ga je samo nekoliko dana po ponovnom preuzimanju ministarskog mesta, u januaru 1921, zatekla i iznenadna smrt.

„Nesavitljiv, dosledan“, pisalo je u jednom od brojnih nekrologa objavljenih u domaćoj štampi, „ispravan isto toliko koliko dubok i neumoran u radu, on će dočekati čast, retku i neobičnu, da umre čestiti i siromah, ostavljajući svojoj zemlji na dar ceo svoj život, u kojem nijedan dan nije prošao bez napornog rada za nju“.

Njegova zemlja ga nije sasvim zaboravila, ali se ne može reći ni da naša šira javnost danas zna makar ponešto o svemu onome što je Kosta Stojanović uspeo da ostvari za pedeset i četiri godine života. Otuda ga Aleksandar Petrović, priređivač izabranih dela Koste Stojanovića koje objavljuje biblioteka „Vuk Karadžić“ iz Aleksinca, s pravom naziva najmanje poznatim od velikih srpskih naučnika.

„Njegovo delo je“, kaže Petrović, „po izvornosti, intelektualnoj smelosti i naučnoj ubedljivosti jedno od najznačajnijih u ukupnoj srpskoj nauci. Ipak, njega je uglavnom prekrio zaborav: ideje su neshvaćene, rešenja zapostavljena, mada su ih vreme, naučni razvoj i istorijska zbivanja ubedljivo potvrdili“.

Od Malovišta podno Pelistera do Beograda

Kosta Stojanović se rodio u Aleksincu 2. oktobra 1867. godine, šest meseci nakon što su Turci predali ključeve beogradske tvrđave knezu Mihailu. Majka mu se zvala Malena (mada ima nekih izvora koji je pominju kao Stevanu) i oca Trivuna (koga ti isti neki izvori nazivaju Stevanom). Ono u čemu se svi izvori slažu jeste da je taj čovek bio trgovac, poreklom Cincar, da se prezivao Trpković, te da su se Trpkovići u Aleksinac doselili iz okoline Bitolja, tačnije iz sela Malovišta, podno planine Pelister.

Prema rečima dr Radmila Stojanovića, jednog od Kostinih sinova, Trivunov otac se zvao Stojan, po kome su budući profesor matematike i ministar privrede i njegovih pet sestara, od kojih će jedna postati majka Pavla Savića, i poneli prezime Stojanović.

U jednom od novinskih nekrologa objavljenih u danima posle Stojanovićeve smrti čak je napisano kako je ovaj poreklom bio Makedonac, dok na drugom mestu pronalazimo tvrdnju da je i rođen u Malovištu.

U knjizi Pavla Savića „Nauka i društvo“, na samom početku odeljka posvećenog prilozima za biografiju velikog naučnika, priređivač izdanja Vladimir Dedijer, u poglavlju „Preci“, ispisuje pasus koji pre podseća na Markesa nego na Pekića.

„Po majci Ani, deda Pavla Savića došao je kao dete u sepetu s roditeljima iz Malovišta, sela na 800 metara nadmorske visine ispod planine Pelistera, iznad Bitolja. Ime dede bilo je Trifun, pripadao je široj cincarskoj porodici Albašejko (što znači od Boška) iz Malovišta, a uzeo je u Srbiji prezime Trpković, po ocu Trpku. Deda je bio po zanimanju sitni trgovac koji je prodavao, kao i svi sitni trgovci te vrste, po srbijanskim palankama, od igle, soli, pa sve do vodeničkog kamena, galanterije i tako dalje. A kada mu je otac Trpko jednom za Uskrs otišao na hadžiluk u Jerusalim, nazvali su se Hadžitrpkovići. Trifun je imao jednog sina Kostu, koga je usinio stric koji nije imao dece i Kosta je dobio prezime Stojanović. Kosta je imao pet sestara. On se školovao, postao je profesor Velike škole u Beogradu i osnivač katedre nebeske mehanike.“

Stojanović je u rodnom Aleksincu završio četiri razreda osnovne škole, ali i prva dva razreda gimnazije. Aleksinačka gimnazija je osnovana 1865. godine i spada u red najstarijih škola ovoga ranga u Srbiji. Bila je smeštena u zgradi opštine, a u vreme kada se u nju upisao Kosta Stojanović, u njoj je školovanje trajalo samo dve godine.

Školovanje je nastavio u Nišu, gde je u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1885. godine, kao jedan od najboljih đaka u svojoj generaciji. Potom se iste godine upisuje na Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu.

Diplomci

Studije na ovom odseku je tada upisalo petnaest pitomaca, među kojima se nalazio i budući veliki matematičar, svetski putnik, ribolovac i ćemanista, Mihailo Petrović Alas.

Filozofski fakultet je u to vreme bio podeljen na dva odseka: Prirodno-matematički i Filozofsko-filološki. Nastava na Prirodno-matematičkom odseku nije bila podeljena po grupama, tako da studenti po dobijanju diplome nisu sticali i specijalnost. Sem matematike, fizike, botanike, hemijske tehnologije, geografije, nacrtne geometrike, geologije, zoologije, mineralogije i astronomije sfera, studenti su slušali predavanja i polagali ispite i iz psihologije, istorije filozofije, ekonomne politike i istorije srpskog naroda.

Nastava u prvoj godini studija ove generacije odvijala se u vanrednim uslovima, jer je u novembru 1885. izbio Srpsko-bugarski rat. U Kapetan Mišinom zdanju, danas zgradi Rektorata, u to vreme se, sem Velike škole, nalazila i Prva beogradska gimnazija, u čije je prostorije 11. novembra 1885. useljena i HIV rezervna ratna bolnica.

Učionice su pretvorene u bolničke prostorije u koje je donošen sanitetski materijal, a onda su u zdanje na nekadašnjem Zereku a današnjem Studentskom trgu počeli da pristižu i prvi ranjenici. Gimnazijalci i studenti su počeli da se prijavljuju u dobrovoljce, a ovakvo, ratno stanje na Velikoj školi trajalo je do februara 1886.

Rat je završen, ali društvene bure toga vremena nisu mogle da zaobiđu ni velikoškolce, koji su u jednom trenutku bili i akteri manifestacija usmerenih protiv izbora Dimitrija Danića za profesora na Katedri za niže matematičke analize, jer je izražavana ozbiljna sumnja u njegovu stručnost. Među onima koji su bili inicijatori bojkotovanja Danićevih predavanja bili su upravo Mihailo Petrović i Kosta Stojanović.

Od petnaestoro velikoškolaca koji su 1885. započeli studije, diplomu su četiri godine kasnije stekla njih sedmorica. Sem Stojanovića i Mike Alasa, među diplomcima su se nalazili i profesor Vojne akademije, hemičar Milorad Jovičić i matematičar, gimnazijski profesor i metodičar nastave Dimitrije Maričić. Kosta Stojanović je od svih njih tokom studiranja imao najbolje ocene.

Ali umesto da, kako su to činili najbolji velikoškolci prethodnih generacija, odmah nastavi sa školovanjem u inostranstvu, Kosta Stojanović je iz danas nam nepoznatih razloga ostao u Srbiji. I dok se Mihailo Petrović spremao da studije nastavi u Parizu, on je početkom naredne školske godine primljen za pripravnika na Katedri za fiziku.

U niškoj gimnaziji

Maja naredne godine polaže profesorski ispit i Ministarstvo prosvete ga šalje u Niš, gde će u tamošnjoj gimnaziji predavati matematiku.

Prva niška gimnazija, koja danas nosi ime Stevana Sremca, osnovana je ukazom kneza Milana Obrenovića septembra 1878. godine, samo deset meseci nakon oslobođenja grada od Turaka. U vreme kada je Kosta Stojanović postao profesor matematike, u ovoj školi su, između ostalih, predavali Stevan Sremac, Svetolik Ranković i Tihomir Đorđević.

Mada bi neodlazak u inostranstvo i odlazak u unutrašnjost na prvi pogled mogli da se protumače kao jasni znaci izvesnog zastoja u tek otpočetoj karijeri, sve ono što će Kosta Stojanović ostvariti tokom boravka u Nišu ispostaviće se kao izuzetno važno ne samo za njegov dalji životni put već i za budućnost naše nauke uopšte.

Umesto da, poput kakvog književnog junaka iz romana Milutina Uskokovića, zapadne u fatalističku egzistencijalnu čamotinju, ovaj velikoškolac generacije se pored matematike i fizike bavio i izučavanjem ekonomske teorije, problemima spoljnotrgovinske eksploatacije u odnosima između Srbije i Austrije, prevođenjem knjige „Smak sveta“ francuskog astronoma Flamariona i proučavanjem života i dela Ruđera Boškovića.

Kao rezultat Stojanovićevih nastojanja da aktuelne ekonomsko-političke probleme sagleda uz pomoć matematike, u Beogradu će 1902. biti objavljena njegova studija „O uvozu i izvozu Srbije – pitanje tretirano novim metodom matematičkim“.

S Ruđerom Boškovićem, na razmeđu lakote i tegote

Sedam godina pre toga, u Nišu je, bez navođenja imena prevodioca, objavljen dvotomni „Smak sveta, romansirani scenario udara komete o Zemlju“ astronoma Kamija Flamariona. U istoj, Prvoj niškoj štampariji Ž. Radovanovića 1891. godine objavljena je knjiga Koste T. Stojanovića „Atomistika. Jedan deo filosofije Ruđera Josifa Boškovića, u poređenju sa sličnim gledištima filosofskim, naročito sa modernim pogledima na prirodu materije“.

Stojanović je knjigu štampao o svome trošku, a nekoliko neprodatih primeraka „Atomistike“ završiće u njegovoj porodičnoj kući u Aleksincu, gde će ih pronaći njegov sestrić, šestogodišnji dečak Pavle Savić.

„U ujakovoj sobi“, Savić je u jednom razgovoru za „Politiku“ ispričao Ziri Adamoviću, „pored neprodatih primeraka Boškovićeve knjige, visila je i njegova slika, u svešteničkoj mantiji; mislio sam isprva da je to neka žena. Otac mi je objašnjavao ko je Ruđer Bošković, da je on pisac te knjige koju je ujak preveo. Mislim da tu“, poentira naš veliki naučnik, „u tim susretima – Boškovićeve knjige, portret, ujak, očeva pričanja, počinje da radi moja mašta, da se razbuktava, da me privlači taj meni još nepoznati, neobjašnjivi svet…“

A Stojanovićev uvod u atomistiku Ruđera Boškovića zaista se može čitati i kao avanturistička pripovest o svetovima bliskim beskrajnoj vaseljeni dečačke mašte.

Pre nego što se posveti razmatranju Boškovićevog dela, on daje „Biografiju Ruđera Josifa Boškovića“, u kojoj se mahom oslanja na životopis slavnoga Dubrovčanina iz pera Franje Račkog. Ovaj hrvatski istoričar i političar je „Životopisnu crtu“ na stotinu štampanih stranica objavio u zborniku radova koji je povodom stogodišnjice Boškovićeve smrti u Zagrebu objavila Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti.

„Čim je meni namienjeno bilo da nacrtam život Boškovića, ali tako, da njegovu naučnu djelatnost propustim za posebne strukovne razprave: osjećao sam s jedne strane lakoću, s druge tegotu ove zadaće“, piše pri samome početku svoga teksta Franjo Rački i dalje obrazlaže:

„Osjećao sam lakotu, jer od moje radnje odpadaju ocjene djela, koje iziskuju strukovno poznavanje onih grana znanosti, u koje spadaju, a kojega strukovnoga znanja u mene ne ima i ne može biti. Osjećao sam tegotu, jer nije lasno pisati život učenjaka neupustiv se u potanje pretresanje njegova znastvena rada; a još je teže sastaviti životopis učenjaka, koje je viek mirnim korakom tekao kroz sva razdoblja zemaljskoga mu bića…“

Kosta Stojanović u „Atomistici“, koja će zagolicati maštu i njegovog malenog sestrića Pavla, upravo spaja lakotu i tegotu koje je Rački u gornjim redovima tako lepo „istolkovao“. S lakotom dolazi i do zaključka o nesumnjivosti Boškovićeve narodne pripadnosti:

„Za karakteristiku ondašnjeg stanja u Dubrovniku“, piše Stojanović, „neću vam ja govoriti, dovoljna je ocena Račkog koji veli: u doba Boškovićevog u Dubrovniku škola beše latinska i talijanska, društvo većim delom slovensko (srpsko). Ovo nam jasno pokazuje da jezuitska škola, u kojoj su svi Dubrovčani onoga vremena, kao i B. dobijali prve naučne osnove, nije mogla učiniti od Dubrovčana ništa drugo do Srbe; jer društvo, okolina u kojoj se kretao živalj beše srpska“.

Na kraju biografskog uvoda, Kosta Stojanović u celosti štampa bibliografiju objavljenih radova Ruđera Boškovića koju je u svome radu bio naveo Rački.

Potom razmatra Boškovićevu atomistiku u kontekstu različitih filozofskih pogleda na svet. Na samome kraju zaključuje kako nam Boškovićeve spekulacije o egzistenciji raznovrsnih svetova pokazuju „krajnje instance do kojih se može peti ljudski um, ali nikako i poslednju fazu, i stupanj, do kog će se isti um popeti“.

„Um će ljudski“, nastavlja, „biti osuđen, da se tako izrazim, da večito bludi po toj maglovitoj atmosferi, koja se spušta nad ovaj problem. On nikada ne može izaći iz nje, jer je duboko ušao u nju. Tragovi puta, po kojima je on došao, izgubljeni su u ovom mraku, jer za početkom ljudskog saznanja stoje čitavi vekovi, a početak se našeg saznanja sastoji u ulaženju našeg u ovaj lavirinat. Mnogostručni hodnici u njemu ne daju nam izaći nikada i ovo nam predstavlja našu večitu težnju za njegovim rešavanjem. Nove i nove perspektive koje viđamo u tom lavirintu pokazuju nam moguće transformacije našega uma u pitanju o materiji i sili, a u isto vreme i poslednje moguće promene u njemu, jer je sa krajnjim uzrokom razvića vasionskog u vezi i krajnja transformacija uma“.

Stojanović je nastavio da se interesuje za Boškovića, o čijem je životu i radu napisao seriju radova objavljenih u periodici, mahom u „Prosvetnom glasniku“. U Dubrovačkom „Srđu“ je o tome objavljena sledeća beleška:

„Radovi Ruđera Josifa Boškovića. Gosp. Kosta Stojanović, profesor u Biogradu, dovršio je svoju opsežnu studiju koja je u nekoliko brojeva ‘Prosvjetnog glasnika’ izlazila pod ovim naslovom. ‘Sa ovim radom, veli pisac na kraju svoje rasprave, koji se može smatrati kao dopuna ‘Atomistici’ (raniji piščev rad: ‘Atomistika Ruđera Boškovića ‘), srpska će publika imati jednu cjelinu o Boškoviću, iz koje će moći uvidjeti značaj ovoga najvećeg Srbina HVIII stoljeća.’ Nadamo se da će gosp. Stojanović i zasebno odštampati svoju lijepu studiju.“

Rad kao dug narodu

Nakon tri godine provedene u Nišu, sopstveno traganje po lavirintu saznanja Kosta Stojanović nastavlja u Parizu, u koji stiže u junu 1893. godine. Posećuje predavanja iz matematike, astronomije, mehanike i fizike kod tadašnjih uglednih profesora, među kojima ga naročito oduševljavaju i značajno utiču na dalje usmerenje njegovih preokupacija Anri Poenkare i Šarl Ermit. Sve ono što je tokom boravka u Parizu video, čuo i naučio podstiče ga da sve usredsređenije razmišlja o ideji jedinstva među raznorodnim pojavama u prirodi i društvu.

Ovo usmerenje ga naposletku dovodi do pokušaja uspostavljanja analogije između toplotnih i ekonomskih procesa koju kasnije razrađuje u knjizi „Osnovi teorije ekonomskih vrednosti“.

U Parizu se ponovo sreće sa Mikom Alasom, koji je u to vreme već uveliko radio na doktorskoj disertaciji.

Pišući stricu iz Pariza u januaru 1894, Kosta Stojanović, između ostalog, kaže:

„Moj drug Mihailo Petrović otišao je u Srbiju za slavu na poziv svoga dede, a vratiće se odmah posle sv. Jovana. Kao što sam vam i pređe pisao, to mi je takav drug da od njega imam mnogo koristi i od njega dobijam mnoga uputstva u svojoj struci. Mogu vam reći da je to vrlo sposoban čovek u svojoj struci i da će Srbija imati od njega koristi više no od ma koga od svojih pitomaca.“

Stojanovićevu podjednaku zainteresovanost i za prirodne i za društvene nauke najbolje ilustruje njegovo učlanjenje u Istorijsko društvo nauke, te u Francusko istorijsko društvo.

Po povratku iz Pariza, u jesen 1894, postaje profesor matematike u Drugoj muškoj beogradskoj gimnaziji. Tri godine kasnije, odlazi u Lajpcig, s namerom da tamo doktorira. Ne postoje pouzdani podaci šta je uticalo na to da u ovom univerzitetskom centru ostane tek koji mesec. Neki biografi navode neimenovanu bolest, neki aludiraju na depresiju, ali jedino što je pouzdano jesu reči koje je u pismu poslatom 9. februara 1897. uputio izvesnom Paji:

„Nauka tiha, spora, mrtvih ideja, puna problema mogućih i nemogućih da se reše, ali to nisu problemi života, stvarnosti, rada i borbe, već problemi kuriozni i interesantni za mirna čoveka, za čoveka ne ranjenog, za onoga koji nije prekidan u radu, i koji bar nije takvog sklopa da je drugojačije svet osetiti mogao, možda i u vrlo malim i ništavnim neuspesima, kakav sam ja bio. Ako se vratim u Srbiju i budem mogao biti profesor V. Škole, rešio sam da budem profesor čiste filosofije, matematike nikako… Filosofiju volim i s toga što ću imati više slušalaca, što ću moći govoriti i što ću u njoj naći one utehe, koje mi matematika ne može dati.“

Ulazak u politiku

Kosta Stojanović se u Srbiju vratio i nastavio da predaje matematiku u Drugoj muškoj gimnaziji. Prvi put je izabran za narodnog poslanika na listi Radikalne stranke 1901. godine, a 1903, nakon Majskog prevrata, postaje honorarni nastavnik matematike na Velikoj školi. Nakon što je 1905. godine Velika škola prerasla u Univerzitet, postaje vanredni profesor primenjene matematike na Filozofskom fakultetu.

Tokom prve godine rada na mestu vanrednog profesora, za biblioteku Matematičkog kabineta naručuje stotinu i dve knjige, listom izdanja na stranim jezicima, mahom iz primenjene matematike. Objavljuje niz naučnih radova iz mehanike, matematike i fizike, za potrebe predavanja objaljuje rad „O osnovnim principima mehanike i njihovoj primeni na fizičke probleme“, koji će 1912. objaviti kao univerzitetski udžbenik „Mehanika“. Bavi se, dakle, isključivo naučnim radom usko povezanim sa predmetom svoje profesure.

Ali ta usredsređenost na samo jednu oblast traje jedva tri godine. U aprilu 1906. Kosta Stojanović postaje ministar narodne privrede u jednoj od brojnih vlada Nikole Pašića. Na mesto profesora primenjene matematike uskoro će iz Beča doći Milutin Milanković. I on i Mika Alas će dvadesetak godina kasnije biti profesori mladom Pavlu Saviću!

U svojim uspomenama, Milanković je zapisao kako se Stojanović na katedri za Primenjenu matematiku „nije mogao dugo zadržati i ispredavati do kraja svoj kurs toga predmeta, jer ga je država trebala na drugom mestu“.

„Bio je talentovan političar“, dodaje Milanković, „i jedan od najsposobnijih naših državnika… Retko pošten i darovit, shvatio je taj rad kao dug narodu i, učestvujući u njemu celog svog života, nije se vratio na Univerzitet“.

Pitanje izbornih sistema

Stojanović je u politiku „ušao“ 1901, kada je na listi Radikalne stranke Niškog okruga izabran za poslanika. Pišući o njemu u knjizi „Apostoli srpskih finansija“, Miša Brkić navodi kako je odluci Koste Stojanovića da sa univerzitetske katedre prvo dospe u poslaničke klupe a potom i u ministarsku fotelju najviše kumovao ekonomista i političar Mihailo Vujić. U nekoliko navrata ministar finansija, u jednom mandatu, pri kraju vladavine kralja Aleksandra Obrenovića jedno vreme čak i predsednik vlade, Vujić je iz Liberalne stranke prešao u Radikale, a bio je član masonske lože „Pobratimstvo“, u koju je primljen i sâm Kosta Stojanović.

Starešina „Pobratimstva“ je bio Đorđe Vajfert, a među osnivačima se našao i kompozitor Stevan Mokranjac. Kasnije su članovi „Pobratimstva“, među ostalima, postali još jedan kompozitor, Stanislav Binički, političar Milovan Milovanović, slikar i vajar Petar Ubavkić, budući slavni vojvoda Živojin Mišić i Stojanovićev kolega iz zbornice niške gimnazije Stevan Sremac.

Odlazak sa Univerziteta nije sprečio Stojanovića da nastavi da objavljuje naučne radove iz mnogih oblasti. Tako je sa svojim kolegom sa studija i velikim prijateljem Mikom Alasom u časopisu „Delo“ 1906. godine objavio rad „O proporcionalnom predstavništvu“. Dvojica matematičara su striktno naučno razmatrali izborne sisteme koji se primenjuju u Evropi i onaj koji je u to vreme važio u Srbiji, a naučni rad su počeli sledećim rečima:

„Pitanje o najpravičnijem izboru jedne brojno utvrđene grupe lica, koja bi bila što verniji izraz sredine što ih bira, jeste, pored sve svoje prividne prostote, jedno od pitanja o kojima se i danas vodi spor. Ono još nije praktički rešeno ni u jednoj zemlji na način koji bi mogao zadovoljiti, niti se i jedan današnji sistem u dovoljnoj meri približuje tačnom rešenju toga pitanja. Način, pak, na koji je ono rešeno u našoj zemlji, jedan je od vrlo neracionalnih načina te vrste.

Držimo da će biti od aktuelnog interesa baciti jedan kritički pogled na razne oblike koji su do sad davani rešenju izbornog pitanja, uporediti ih među sobom i proceniti u koliko se približuju cilju, koje se njihovim uvođenjem u izbornu praksu, imao pred očima.“

Svoju pripadnost masoneriji Kosta Stojanović je javno obelodanio našavši se među dvadeset i pet potpisnika inicijative za osnivanje Srpske interpalramentarne grupe, koju su naši poslanici osnovali u maju 1902. Ova grupa je, piše Miša Brkić, „trebalo da deluje u okviru Međunarodnog interparlamentarnog saveza, koju su masoni osnovali 1899. godine sa ciljem da ‘tražeći pravdu i pravičnost u međunarodnim odnosima, i preporučujući upotrebu izbornih sudova za raspravljanje međunarodnih razmirica i sukoba pomognu, koliko se može, utvrđivanju mira među narodima’“.

Od toga, znamo, nije bilo ništa. Čovečanstvo će uskoro snaći tragedija Velikog rata. Ali pre nego što se Austro-Ugarska i Srbija potuku na Ceru i Kolubari, dve zemlje će podeliti megdan na ekonomskom bojištu.

Iskušenja Carinskog rata

Nakon „topovskog pitanja“, krize izazvane namerom srpske vlade da moderno naoružanje ubuduće nabavlja od Nemačke i Francuske, došlo je do zastoja u obnovi trgovinskog ugovora koji je bio na snazi već više od dve decenije.

Ova „tesna trgovinska veza“ je, po Milanu Todoroviću, Stojanovićevom pomoćniku u Ministarstvu i autoru studije iz međunarodne trgovine „Carinski rat između Srbije i Austro-Ugarske“ objavljene 1911. godine, Srbiji donosila više štete nego koristi.

„Naša izvozna trgovina pokazivala je, za sve ovo vreme, vrlo veliku jednostranost u pogledu na broj izvoznih artikala: stoka, voće i žito bili su gotovo jedini artikli koje je Srbija izvozila“, piše Todorović u uvodu svoje studije.

„Kvalitet naših izvoznih artikala ostajao je za sve ovo vreme po gotovu nepromenjen i vrlo rđav, tako da je njihova cena i na a.-ugarskoj pijaci, a tako isto i na drugim pijacama, u koliko smo naravno na te pijace izlazili, bila uvek za nekoliko poena ispod cene istih artikala stranog porekla.“

To je u svojim radovima nastalim pre nego što je postao ministar narodne privrede primetio i Kosta Stojanović. Iz podataka koje je razmatrao došao je do zaključka kako je zaobilaženje bečkog posredništva jedino rešenje za ekonomski napredak Srbije. I kada je Dvojna monarhija počela da sprečava prelaz srpske robe preko svojih granica, što je označilo početak Carinskog, iliti Svinjskog rata, ukazala se prilika da svoju teoriju kao ministar narodne privrede sprovede u delo. Tako se grozničavi rad na rešavanju akutne ekonomske krize pretvorio u sprovođenje reformi koje će zauvek izmeniti strukturu srpske privrede.

Pekićev Simeon Njegovan je Stojanovićevu špekulaciju opisao mnogo sočnije od nas, ali je suština zamisli ostala ista. Pre svega, valjalo je, po ugledu na Rumuniju, širom sveta stvoriti mrežu privatnih trgovinskih predstavništava koja će biti subvencionisana državnim novcem.

Jedna takva agencija je osnovana u Budimpešti još 1897. Krajem 1906. Kosta Stojanović je Narodnoj skupštini podneo predlog Zakona o osnivanju trgovinskih agentura, sa ovlašćenjem Vlade da može da osnuje Glavnu trgovinsku agenciju u Beogradu sa informacionim biroom i muzejom. Po tom zakonu, piše Brkić, „ove agencije imale bi zadatak da prate kretanje cena na stranim tržištima, proučavaju prilike i način poslovanja, transportne, tarifne i ostale uslove…“.

Tako je tokom naredne godine osnovano trinaest trgovinskih agencija, i to u Aleksandriji, Varni, Braili, Ženevi, Napulju, na Malti, u Carigradu, Londonu, Marselju, Berlinu, Briselu, Berlinu, Anversu i Solunu.

U gradu ispod kog je ovih dana proradio najsavremeniji metro kao veterinar pri srpskoj trgovačkoj misiji radio je Stojanovićev zet, suprug njegove sestre Ane, Petar Savić. Tako se desilo da se Pavle Savić 1909. godine rodi u Solunu.

To su dani u kojima je Carinski rat između Austrije i Srbije bio u punom jeku i kada se Savićev ujak svim silama borio da promeni Srbiju. U toj borbi naspram sebe nije imao samo moćnu imperijalnu silu već i mnogo domaćih trgovaca, bankara i mutivoda koji su gledali da se u novonastalom stanju što više obogate.

Zaobilazeći sankcije

Prepreka u ostvarivanju Stojanovićevih reformskih mera nije, međutim, bila samo naša narav, već i istorijska posledica vekovnog ropstva pod Turcima. Srbija je saobraćajno slabo bila povezana sa svetom, valjalo je što pre graditi nove železničke pravce i formirati trgovačku rečnu flotu. Trebalo je podizati i do tada gotovo nepostojeća industrijska postrojenja, koja pominje i Simeon Njegovan.

„A od ono nekoliko privrednih postrojenja, na kojima je ležao sav teret carinskog obračuna sa Dvojnom monarhijom, Simeon je imao povelik svežanj deonica u Beogradskom klaničkom društvu, Srpskom brodarskom društvu, Narodnoj i Izvoznoj banci, pa i u brojnim trgovačkim agencijama širom Mediterana, zaposlenim oko probijanja bečke ekonomske blokade.“

U svojoj obimnoj istorijskoj monografiji posvećenoj Carinskom ratu Dimitrije Đorđević navodi mnogo epizoda koje po svojoj što dramatičnosti, što životnosti zaista podsećaju na predloške za nastanak uzbudljive literature kakvu, na primer, ume da piše gonkurovac Matijas Enar.

Uzmimo, na primer, sudbinu prvog transporta žive stoke u Italiju, krajem 1906. godine, kada je stotinu i dvadeset srpskih volova od Soluna do Đenove putovalo celih šesnaest dana, jer brod zbog bure četiri dana nije mogao da pristane u solunsku luku. Uz to je došlo do razmirice između našeg konzula Ljotića i predstavnika Izvozne banke.

Više sreće smo imali sa izvozom mesa u južnu Francusku.

„Zbog afere u čikaškim klanicama, vlada u Parizu je“, beleži Đorđević, „obustavila uvoz mesnih konzervi iz SAD. Posredovanjem jednog francuskog trgovca, Beogradska klanica zaključila je ugovor o izvozu mesa sa velikom francuskom firmom u Marselju. Emil Bazon, trgovac u Bordou, izvezao je takođe velike količine mesa za južnu Francusku i francuske kolonije. ‘Porudžbina je bilo toliko’, rekao je K. Stojanović u Skupštini, ‘da još tri, četiri klanice ne bi bile dovoljne da ih izvrše.’“.

Tokom ovih pet burnih godina, Kosta Stojanović je neumorno putovao, nastojeći da, ostvarujući kontakte po celoj Evropi, omogući što nesmetaniji i brži izvoz srpske robe, te da ličnim angažovanjem razrešava mnoge nesporazume ili raskrinkava pokušaje domaćih i stranih špekulanata da novonastalu situaciju zloupotrebe i na mufte steknu veću ili manju dobit.

Čovek koji je voleo muškacone

Tako je sa predsednikom vlade Nikolom Pašićem aprila 1907. posetio balkansku privrednu izložbu koja je tih dana održavana u Londonu. Na ovoj izložbi su, sem Srbije, svoju robu izlagale Bugarska i Crna Gora.

Prema pisanju novosadske „Zastave“, Pašić i Stojanović su stigli u London orijent-ekspresom preko Belgije. Među onima koji su ih dočekali bio je i najveći srpski anglofil, nekadašnji ministar i diplomata Čedomilj Mijatović, koji u to vreme više nije bio ni na jednoj funkciji. Njegovo imenovanje za člana organizacionog odbora srpskog nastupa na izložbi postalo je predmet mnogih razmirica, jer mu je zameran način na koji je u britanskoj štampi pisao o ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage.

Ova izložba je bila odličan povod za ispoljavanje mnogih osobina koje nas „krase“ do danas, pa je tako, na primer, srpska štampa tvrdila kako su bugarski i crnogorski paviljoni lepši i bolje uređeni od našeg. Ipak, najveću pažnju britanske publike privlačile su tri žene odevene u narodnu nošnju koje su za razbojem tkale pirotski ćilim.

Ovaj zahtevan posao koji iziskuje mnogo znanja, veštine, ali pre svega strpljenja i potpune posvećenosti mogao bi da posluži kao možda najbolja metafora za sve ono što je tokom pet godina trajanja Svinjskog rata sa Austrijom za Srbiju uradio Kosta Stojanović.

Novi trgovinski sporazum između Austro-ugarske i Srbije potpisan je 1911. i veze sa Bečom su normalizovane, makar privremeno.

Na strani posvećenoj satiri, beogradski dnevnik „Vreme“ će nekoliko godina nakon Stojanovićeve smrti, u šaljivoj rubrici posvećenoj jelima koja su najviše voleli da jedu naši vladari, pisci, glumci i političari napisati kako je pobednik u carinskom ratu sa Austrijom najviše voleo da jede muškacone, iliti slatke šapice.

„Kad je bio u Beču“, šalio se anonimni humorista, „slali su mu ih naročito iz Beograda“.

Nivo entropije

Uporedo sa „radom na terenu“ i sa svim onim što je sa sobom donosila dužnost ministra privrede u doba kada se Srbija uspešno oduprla austrijskoj ekonomskoj hegemoniji, Kosta Stojanović se vredno bavio i teorijskim razmatranjima pojava i odnosa čiji je bio učesnik i svedok. Tako postaje jedan od pionira kibernetike, nauke bez koje se ne može zamisliti treća tehnološka revolucija.

Stojanović je u ekonomsku nauku nastojao da unese neke od fizičkih zakona, naročito zakone termodinamike i entropije. Otuda je, po rečima Aleksandra Petrovića, „njegova ekonomija u osnovi matematika, sociologija je fizika i mehanika, fizika filozofija…“.

Ove svoje poglede i razmišljanja Kosta Stojanović je izneo u knjigama „Teorija ekonomskih vrednosti“ i „Tumačenje fizičkih i socijalnih pojava“, koje su objavljene iste, 1910. godine. Jedan od njegovih zaključaka glasi kako „kapital i priroda održavaju nivo entropije, a rad ga povećava“. Miša Brkić u svom ogledu o Stojanoviću upozorava čitaoce da se pojam entropije početkom HH veka i dalje razumevao u izvornom značenju, dakle, po Vujakliji, kao zbir energija koji u prirodi ostaje stalan u svakom procesu transformacije.

Što se društvo više udaljava od prošlosti, kaže dalje Stojanović, to je „izvor velike vrednosti sve više u kapitalima, jer kapital prošlosti povećava se sve većim i većim akumulisanim, neutrošenim radovima proizvedenim u pojedinim momentima“. Kapitali, po njemu, zrače kao toplota i svojim zračenjem zagrevaju ekonomske i društvene sredine.

Samo godinu dana nakon zaključenja novog trgovinskog sporazuma između Austro-Ugarske i Srbije izbio je Prvi, a odmah potom i Drugi balkanski rat, da bi u leto 1914. društvene sredine proključale do stepena kada više ništa nije moglo sprečiti izbijanje svetskoga rata.

Slom i vaskrs Srbije

Kosta Stojanović je od avgusta 1912. do aprila naredne godine opet obavljao dužnost ministra privrede, a 1915. s vladom odlazi na Krf. U međuvremenu njegove nesuglasice sa Pašićevom politikom i načinom na koji ju je vodio postaju sve izraženije. Nesporazumi su se ipak završavali kompromisom i to više zahvaljujući Pašiću, jer je Kosta Stojanović bio čestit, ali i impulsivan.

Tok rata i sve ono što je dovelo do donošenja odluke da vojska i vlada u zimu 1915. preko Albanije napuste Srbiju učinili su da se ovim Stojanovićevim osobinama pridoda i ogorčenost. Da bi je u potpunosti izrazio, počeo je da piše knjigu koja će pod naslovom „Slom i vaskrs Srbije“ biti objavljena gotovo stotinu godina nakon okončanja Velikog rata. Tu je Stojanović izneo svoje viđenje načina na koji je u tim preteškim vremenima trebalo voditi Srbiju, ali i zapažanja o naličju Pašićevog političkog i državničkog delanja.

„Srbija je“, kaže na jednom mestu u knjizi Kosta Stojanović, „preko g. Pašića zbunila i naše prijatelje, kao što je u momentima plašila naše neprijatelje“.

Ali Stojanović je o slomu i vaskrsu Srbije pisao paralelno sa prilježnim i neumornim ispunjavanjem svih svojih obaveza. Za vreme rata on je napisao na desetine tekstova koji će biti objavljeni u Francuskoj, Italiji i Engleskoj. U njima je javnosti tih zemalja pojašnjavao tešku situaciju u kojoj se nalazi Srbija, ali i kako ta ista, na kolena bačena zemlja vidi svoju budućnost.

A on ju je, kao i mnogi njegovi najučeniji zemljaci, video ujedinjenu sa ostalim jugoslovenskim zemljama. Na ostvarenju tog cilja je neumorno radio sve vreme trajanja rata. Najviše vremena je provodio u Nici, gde mu se nalazila i porodica. Tu je, u februaru 1916, oformljen Klub narodnih poslanika, za čijeg je predsednika izabran upravo Stojanović, dok je za sekretara kluba izglasan Branislav Nušić.

U Nici je, u Tipografiji petrogradskog agentstva, te godine čak i štampana brošura „Zapisnici Konferencije kluba narodnih poslanika svih političkih stranaka Srpske narodne skupštine održane 11. i 13. februara 1916. godine u Nici; Memorandum Poslaničkog kluba upućen Srpskoj kraljevskoj vladi“.

Klub narodnih poslanika je od vlade, koja se i dalje nalazila na Krfu, između ostalog, zahtevao da se od daljih ratnih napora koliko god je to moguće poštedi univerzitetska omladina, a da se u borbama aktivnim oficirima pridruže i ratni liferanti koji su se sklonili u Švajcarsku. Iako se Pašić i narodni poslanici nisu slagali u vezi sa pitanjem dalje političke budućnosti Srbije, vlada je ipak prihvatila zahtev da se poštede srpski đaci i studenti. Velika zasluga za ovu sudbonosnu ulogu pripada upravo Kosti Stojanoviću.

U „Slomu i vaskrsu Srbije“, Stojanović je o odnosu Pašića prema narodnim poslanicima napisao: „Razumljivo je da se nije mogla postići harmonija u radu između nas i vlade, jer je ona od početka do kraja bila u duši protivu sastanka Skupštine i kad je na nju formalno pristala, nije imala jasan pojam o programu njenog rada.“

Bez obzira na razlaz sa Pašićem, on je, ne prestajući da piše svoje testamentarno delo o slomu i vaskrsu Srbije, savesno i sa potpunom posvećenošću nastavio da obavlja dodeljene mu dužnosti.

Tako se u  prestonicu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca vratio tek 1920, nakon što je kao član naše delegacije učestvovao u radu Mirovne konferencije u Parizu.

Konstantin Vlahov u Akademiji

Andrej Mitrović na prvim stranicama monografije „Jugoslavija na konferenciji mira 1919–1920“ daje dve sheme. Prva prikazuje kako je naša delegacija trebalo da bude organizovana po sekcijama za različite oblasti o kojima će se na mirovnoj konferenciji raspravljati i donositi odluke. Druga shema prikazuje faktičko stanje stvari nakon što je konferencija počela sa radom.

U toj shemi Kosta Stojanović je naveden kao predsednik Ekonomsko-finansijske i saobraćajne sekcije. Njegov najvažniji posao je izračunavanje ratne odštete. Ovaj ionako složeni matematički zadatak dodatno je komplikovala činjenica da su se u istoj državi našli Srbija i delovi Austro-Ugarske, što je moglo da dovede do apsurdne situacije da sami sebi moramo da plaćamo ratnu odštetu. Ovaj scenario je izbegnut najviše zahvaljujući Stojanoviću. Ono na šta nije mogao da utiče, jeste aljkavost naše administracije, koja je na terenu onako ofrlje procenjivala štetu, ne sastavljajući verodostojne i precizne zapisnike.

Jednostavno, nismo mogli da tražimo šta nam pripada jer nismo imali kompletirane podatke o pretrpljenoj šteti.

Radeći na izračunavanju ratne odštete, Stojanović se ponovo našao na naučnom pionirskom zadatku, ovoga puta u oblasti obračuna društvenog bogatstva i nacionalnog dohotka. Uporedo sa obavljanjem ovih poslova, u međuvremenu je ponovo postao ministar, samo što mu je sada dodeljen resor poljoprivrede. I tu nije oklevao da pomeri stvari sa mrtve tačke, te se može smatrati za jednog od inicijatora osnivanja Poljoprivrednog fakulteta.

Još u vreme kada je došao na mesto ministra narodne privrede 1906, Kosta Stojanović je u jednom radu napisao kako će reforme najteže biti sprovedene u „poljskoj privredi“:

„Za nju je potrebno izvršiti preobražaj u pogledima mase, koje sudeluje u toj proizvodnji; potrebno je uneti znanje, koje nauka i iskustvo daje; potrebno je čitave institucije stvoriti; promeniti poredak društveni pa da se s uspehom očekuju plodovi transformacije.“

Stojanović je tokom boravaka u Parizu našao vremena i da piše poeziju, koju je objavljivao pod pseudonimom Konstantin Vlahov, radio na dovršavanju obimne rasprave posvećene životu i radu njegovog nekadašnjeg profesora Anrija Poenkarea. Na ovoj knjizi je počeo da radi pre početka rata i sada je samo trebalo da je dopuni i definitivno uobliči, a onda i objavi po povratku u Beograd.

Ta knjiga nikada nije ugledala svetlost dana baš kao što Kosta Stojanović nikada nije izabran za člana Srpske kraljevske akademije. Baš kao što nije poznato zašto odmah nakon diplomiranja nije otišao na dalje usavršavanje u Pariz, isto tako ne znamo šta je sprečilo njegov izbor u red srpskih besmrtnika, iako ga je za redovnog člana SKA 1919. predlagao rodonačelnik naše arheologije Jovan Žujović.

Aleksandar Petrović navodi da u Arhivu SANU postoji dokument „o njegovom prihvatanju predloga za članstvo u Latinskoj akademiji nauka i umetnosti u Parizu“.

Jedan od retkih

Stojanović je kao novi član Demokratske stranke postao ministar finansija u vladi Milenka Vesnića u avgustu 1920. godine, a u novembru biva jedan od potpisnika Rapalskog sporazuma, kojim su nepovoljno po našu novoformiranu ujedinjenu državu rešena sporna teritorijalna pitanja sa Italijom.

U međuvremenu je, početkom oktobra, već bio ponudio ostavku, kao razlog navodeći „očit način sabotiranja finansija“ koji zemlju svesno priprema za „anarhiju i rastrojstvo“.

Vesnić je Stojanovića doveo za ministra finansija jer je smatrao da će on uspeti da se izbori sa inflacijom.

„Vesnić je smatrao“, kaže Miša Brkić, „da će Stojanović znati da se uhvati u koštac sa ovim fenomenom, koji je u Srbiji do tada bio gotovo nepoznat. Ispostavilo se da matematičarska i fizičarska znanja i vradžbine, povezana sa iskustvima radikalske državne privredne politike, a sve je to bilo koncentrisano u ličnosti Koste Stojanovića, ne leče finansijske prilike jedne nove države sklepane od sasvim različitih delova“.

Iscrpljen od neprestanog rada i potpune posvećenosti državnim poslovima, dodatno opterećen saznanjem da korupcija i nemar sve više i očiglednije nagrizaju tkivo tek stvorene jugoslovenske države, Stojanović je nakon kraće bolesti preminuo u svojoj kući u Beogradu 3. januara 1921, samo nekoliko dana nakon što je ponovo imenovan za ministra finansija, ovoga puta ponovo u vladi Nikole Pašića.

„Politika“ je vest o njegovoj smrti donela u samome vrhu naslovne strane.

„Posle tri dana teške bolesti, koja ga je iznenadno i brutalno oborila“, pisala je „Politika“, „ministar finansija i narodni poslanik Kosta Stojanović umro je jutros u 1 sat. Već preksinoć, u subotu, bila je izgubljena skoro svaka nada i još je jedino uzdanje bilo, da će možda samo njegovo telo moći da pobedi i preživi boljku za koju medicina nije imala leka. Na žalost, dvadeset godina najaktivnije političke borbe, u koju je on bio uneo svu svoju snagu i sve svoje živce, a naročito poslednje godine kriza i potresa kojima je za ljude Stojanovićeva kova svaki dan značio čitavu bitku, bile su i suviše iznurile njegov nekada tako snažan organizam.“

Potom je sledio detaljan sled događaja koji su prethodili Stojanovićevoj smrti.

Sutradan je u „Politici“ objavljen i nekrolog pod naslovom „Jedan od retkih“, a slični tekstovi objavljeni su u mnogim dnevnim listovima i časopisima.

Na sahrani je oproštajni govor održao Milutin Milanković.

Stojanović je, izgovorio je tada Milanković, „sazidao prvi most između teorijske fizike i socijalnih pojava. To je bio veliki i snažan skok. Preko tog mosta je prešao na drugu stranu jer je društvenu teoriju izveo izvan okvira ‘volje’ pojedinca, konfesija, redova, klasa, nacija… koje nečemu ‘teže’ služeći se pri tom ‘istorijom’ kao apologijom svih namera“.

„Došao je“, rekao je još Milanković nad Stojanovićevim odrom, „da kao sveštenik nauke u ovom hramu, propoveda velike istine, koje se dotle nisu čule. Matematička fizika bavi se mrtvom prirodom, ali je njega interesovao ceo svet, njega je interesovao život. Zato je katedra bila uska za njegov rad. Stojanovića je zanimao društveni život – ta živa mašina sa milionima točkova, koju je zvao društvo, i na kojoj je primenio zakone termodinamike“.

Čehoslovački ambasador u Srbiji Antonin Kalina je tih dana rekao kako je Stojanović iza sebe ostavio „pošteno ime i glas najznačajnijeg čoveka, koji je žrtvovao rad celog svog života i sve svoje snage samo da uzvisi svoj ljubljeni narod i njegovu Državu na ono mesto koje im po pravu Božijem i čovečijem pripada sa obzirom na žrtve podnesene u vekovnim borbama za odbranu evropske kulture“.

Ta država ga je, međutim, vrlo brzo zaboravila, ali se uspomena na značaj i veličinu Koste Stojanovića počela vraćati u narod tokom poslednjih godina.

Radio Televizija Srbije je 2012. objavila prvo, a 2020. drugo izdanje njegove do tada neobjavljene knjige „Slom i vaskrs Srbije“. O Kosti Stojanoviću su u produkciji javnog servisa snimljene emisije u serijalima „Zaboravljeni umovi Srbije“ i „Istorija nauke“.

Sećaju ga se i njegovi Aleksinčani. Povodom stogodišnjice Stojanovićevog rođenja, tamošnja biblioteka „Vuk Karadžić“ je počela sa objavljivanjem njegovih izabranih dela. Te 2021. Aleksandar Petrović je priredio knjigu „Tumačenje fizičkih i socijalnih pojava“ i napisao predgovor. Upravo ovih dana, iz štampe se, u istoj ediciji, očekuje izlazak Stojanovićeve knjige „O uvozu i izvozu Srbije: pitanje tretirano novim metodom matematičkim; Osnovi teorije ekonomskih vrednosti“.

Ove knjige se štampaju u tiražu od dve stotine primeraka. Sasvim dovoljno da jedna od tih knjiga dospe u ruke nekog novog Pavla Savića.