U Srbiji, pravljenje zimnice predstavlja dragocenu i očuvanu tradiciju koja se prenosi s generacije na generaciju. Ovaj proces nije samo način očuvanja hrane, već i prilika za okupljanje porodice, prijatelja i komšija, deljenje saveta, recepata i iskustava, a često i kreativnog izražavanja.
Ipak, nije sve tako idilično. Po svoj prilici, čeka nas vruća i skupa jesen. Cene voća i povrća bi mogle da rastu umesto da padaju, zbog slabijeg roda uslovljenog vremenskim prilikama i neprilikama.
Pred kraj avgusta kada bi trebalo paradajz da je najjeftiniji, na pijacama trenutno košta 200, 250 dinara. Crvene paprike za ajvar su preko 200 dinara, a osim visoke cene, kvalitet voća i povrća na tezgama ovih dana nije reprezentativan. Obiđeš pijacu dva-tri puta, pogledaš robu na tezgama, uzdahneš i biraš ono što je najprihvatljivije.
Posebna tema su priče o potrošačkoj korpi, minimalnoj zaradi, prosečnoj plati. Kako god nazvali sve te statističke zavrzlame, pogledom u cene proizvoda a potom pogledom u novčanik, shvatićete da sve te priče vama nimalo ne pomažu. Uvek zafali.
Ipak, ovo je Srbija. Dovijaćemo se na razne načine da se u danima koji nam predstoje u našim domovima oseća miris ajvara, pekmeza, turšije, svih onih specijaliteta koji krase domaću trpezu. Neka tegla više ili manje u odnosu na prošlu godinu, nije bitno. Bitno da je tu.
