Prethodnih dana krenuo sam na autobusku stanicu da se vidim sa školskom drugaricom koju nisam video pet godina. Vreme je bilo lepo, jesenje – sunčano, ali prohladno. Autobuska stanica ogromna, poluprazna, guta ono malo putnika namernika koji su se tu obreli.
Ulazim u čekaonicu da malo prekratim vreme i vidim da li se šta promenilo, pošto, iskreno, dugo nisam bio na autobuskoj stanici. Čekaonica je prazna, hladna. Sedim u uglu i posmatram. Razna obaveštenja o polascima i dolascima. Sat pokazuje petnaest do pet. U drugom uglu sedi starac. Figura ožalošćena i umorna, s licem izboranim kao staro drvo, čeka svoj autobus. U rukama drži dve velike kese, kao da se plaši da će mu ih neko uzeti. Pored njega je drveni štap, izlizan od korišćenja.
Prošlo je pet sati. Starcu prilazi žena koja ga očigledno poznaje i pita šta radi. On odgovara da je pušten iz bolnice i da čeka autobus za selo koji kreće u devetnaest i trideset. Zapitam se koliko može da bude teška svaka sekunda čekanja autobusa starcu koji je izašao iz bolnice.
A autobuska stanica i dalje ostaje prazna. Poneki međugradski autobus naiđe, ali lokalnih polazaka nema. Naviru razna pitanja: Čemu ovolika autobuska stanica? Čemu desetak parkiranih autobusa kad meštani nemaju prevoz do svojih mesta? Čemu nekoliko taksista na parkingu pored stanice, kada oronuli starac nema para da plati taksi, već mora da čeka preko pet sati na polazak do svog planinskog mesta? Ko je kriv? Ko je zakazao? Ko to gleda svoje interese a interese građana stavlja u drugi plan? Da li društvo vidi problem ili zabija glavu u pesak i čeka da nestane i ovo malo starog stanovništva koje živi po planinskim selima aleksinačke opštine?
A starac čeka da se vrati svome domu, broji minute, jer mu ništa drugo ne preostaje.
