Приказивањем документарног филма о Биљани Крстић „Изван времена”, крајем прошле седмице су завршени овогодишњи „Дани Тихомира Р. Ђорђевићаˮ, који се одржавају сваког октобра месеца у Алексинцу. О филму су говорили Биљана Крстић и Оливер Пауновић, а на филму су многе познате личности из нашег јавног музичког и уметничког живота позитивно говориле о Биљани и њеном стваралаштву истакавши да је она то радила са љубављу и великом посвећеношћу. Вероватно због тога, и њеног талента, успех није изостао.
Та јужњачка емотивност, рођене Нишлијке, није изостала ни приликом разговора о њеном боравку у детињству на територији наше општине. У присуству њеног брата од тетке Радета из Житковца, говорила нам је о незаборавним распустима у овој варошици и низању житковачког дувана.
‒ Па ја сам обожавала Житковац, то знају сви из моје фамилије, јер лето сам углавном проводила у Житковцу, а богами некад и зимске распусте. У Житковцу сада живи мој брат Раде који има своју породицу, његова породица већ има потомке и много ми је драго јер ме најлепше успомене, у ствари за детињство и рану младост везују када изговорим Житковац. Увек ћу се сећати те пруге и куће поред пруге где је моја тетка Брана живела са Радетом и са Радетовим оцем и та слика као брзо пређимо, идемо увече мало на корзо да изађемо па онда преко пруге претрчимо и већ је ту Алексинац. Значи Алексинац ми је био испред носа – присећа се наша саговорница тренутака проведених у овом алексиначком насељу.
Биљана са поносом прича и о данима када је Житковац био престоница дувана у овом делу Србије. Поред Монопола у коме су радили и Житковчани, многи становници овог насеља су и сами гајили дуван.
‒ Житковца ћу се још сећати јер сам ту научила да, пошто су моји тетка и теча имали дуван, садили су и онда смо ту низали дуван. Онда ми ту као деца седнемо мало нижемо, помажемо, а онда после тога имамо времена и да се играмо и да се дружумо. Нешто најлепше, што данас не верујем да можете негде видети, али мени су то најлепше слике детињства ‒ каже ова наша музичка дива.
Биљана је још као мала показивала свој музички таленат. У њеном певању уживали су и Житковчани окупљени око гомиле дувана док су га низали, или на седељкама.
‒ Певала сам мексиканске и шпанске песме. Звали су ме „Мала Мексиканка”. Дакле нисам етно певала, али сам певала туђу традицију, јер у то време много сам волела једног глумца који се звао Хоселито, који је имао 11 година. Он је Шпанац био и сећам се и сада филмова „Мајко слушај моју песму”, „Тата врати се из Мексика”. Ми седнемо, неко се увек ту нађе или са гитаром или ја сама отпевам то. Сви су знали да волим да певам, тако да су сви уживали. Знали су да добро певам ‒ завршила је своју причу Биљана око житковачких дана.
Зато и није случајно да је филм о њој приказан у Алексинцу, а Биља Крстић је и овог пута показала да је поносна на свој завичај, Ниш, али и околна места где је одлазила у детињству.
