Тома Здравковић, легендарни певач и један од највећих боема, преминуо је тачно 33 година, а његова удовица данас је дала помен преминулом супругу.
На помен легендарном певачу дошла је само супруга Гордана Здравковић, а од познатих са естраде није се појавио нико како би одао почаст, сем поштовалаца дела покојног певача.
Удовица је, све по српским обичајима, на гроб донела послужење, храну и пиче, запалила свећу.
Живот је провео међу карираним столњацима у разним кафанама испуњеним димом цигарета и са чашом у руци, најчешће без динара у џепу. Тома Здравковић рођен је 20. септембра 1938. у Алексинцу, да би се његова породица три месеца након Томиног рођења преселила у Печењевце код Лесковца. Одрастао је у немаштини. Био је једно од петоро деце. Имао је три брата: Александра, Ивана и Новицу, као и сестру Мирјану.
Живот на селу га није привлачио. Сањао је град. Због тога, чим је завршио основну школу, са неколико динара упутио се у Лесковац да се бори за бољу будућност. Маштао је о певању и срећа му се осмехнула са 18 година, када је у лесковачкој кафани „Хисар“ упознао Силвану Барјактаревић (касније Арменулић). Пре него што је узела микрофон и стала пред публику, слушала је тог мршавог дечка како пева, па је затражила да наредну песму отпевају у дуету. Био је то пресудан тренутак за Тому.
У музичким круговима брзо се прочуло да у Лесковцу пева „неки Тома“ и да све зна: народне, забавне, староградске песме, француске шансоне и италијанске канцоне.
Убрзо је отишао у тузлански хотел „Бристол“ и тамо освојио публику која је из вечери у вече пунила салу. Гости хотела су га волели, али је он желео више. Сањао је да компонује и коначно је направио песму „Анђела“ за коју је био убеђен да је генијална, али кад је видео да му се оркестар смеје, схватио је да још није композитор. Здравковићева кафанска каријера наставила се у хотелу „Парк“ у Нишу, одакле је прешао у београдски „Градски подрум“ где је три године, сваке вечери, певао од осам до четири ујутро.
– Око мене мали милион звезда, свако има своју плочу, шоу на телевизији, свој простор у медијима… а ја сам трунуо ноћима у подруму. Није ме задовољавало то што су ме сви хвалили. Хтео сам горе на врх, на место које ми је, то сам осећао, и припадало – причао је Тома.
Томи је песма била све. Када су му лекари саопштили да више не сме да пева, за њега је то значило крај живота.
– Не могу више да певам, шта ће ми живот? – посведочио је Томин брат Новица, такође певач, који је преминуо пре неколико месеци.
Тома је био велики боем и знао је да потроши све паре које има. У једном тренутку био је невероватно богат, а у другом није имао ни за хлеб. Све је потрошио на пороке, а сиротињи је до самог краја живота помагао. Јер, велики Тома никада није заборавио како је то јести остатке туђе хране које нађе на улици или спавати на клупи у парку и на железничкој станици.
Свој последњи наступ одржао је 10. септембра 1991. у Подгорици, да би након вишегодишњег година лечења и борбе са карциномом простате, преминуо на ВМА, 30. септембра 1991. године.
