Претходних дана кренуо сам на аутобуску станицу да се видим са школском другарицом коју нисам видео пет година. Време је било лепо, јесење – сунчано, али прохладно. Аутобуска станица огромна, полупразна, гута оно мало путника намерника који су се ту обрели.
Улазим у чекаоницу да мало прекратим време и видим да ли се шта променило, пошто, искрено, дуго нисам био на аутобуској станици. Чекаоница је празна, хладна. Седим у углу и посматрам. Разна обавештења о поласцима и доласцима. Сат показује петнаест до пет. У другом углу седи старац. Фигура ожалошћена и уморна, с лицем избораним као старо дрво, чека свој аутобус. У рукама држи две велике кесе, као да се плаши да ће му их неко узети. Поред њега је дрвени штап, излизан од коришћења.
Прошло је пет сати. Старцу прилази жена која га очигледно познаје и пита шта ради. Он одговара да је пуштен из болнице и да чека аутобус за село који креће у деветнаест и тридесет. Запитам се колико може да буде тешка свака секунда чекања аутобуса старцу који је изашао из болнице.
А аутобуска станица и даље остаје празна. Понеки међуградски аутобус наиђе, али локалних полазака нема. Навиру разна питања: Чему оволика аутобуска станица? Чему десетак паркираних аутобуса кад мештани немају превоз до својих места? Чему неколико таксиста на паркингу поред станице, када оронули старац нема пара да плати такси, већ мора да чека преко пет сати на полазак до свог планинског места? Ко је крив? Ко је заказао? Ко то гледа своје интересе а интересе грађана ставља у други план? Да ли друштво види проблем или забија главу у песак и чека да нестане и ово мало старог становништва које живи по планинским селима алексиначке општине?
А старац чека да се врати своме дому, броји минуте, јер му ништа друго не преостаје.
