Knjiga i papir kao vekovna čovekova tekovina i dalje je riznica očuvanja sećanja našeg i življenja naših predaka na ovim prostorima. Još jedna vredna knjiga autora Zorana Stevanovića to potvrđuje. Ljubitelji lokalne istorije su imali priliku da se u to uvere na promociji publikacije „Osnovno školstvo u Moravskom srezu od 1918. – 1941. godineˮ organizovane trećeg juna u sklopu obeležavanja Dana opštine. Stevanović je još jednom dokazao da je jedan od najboljih poznavalaca istorijskih prilika na ovom području i podario je istoriografiji možda i kapitalno delo kada je u pitanju nastanak i razvoj školstva u delu današnje opštine Aleksinac, koji je nekad bio poznat kao administrativna jedinica Moravski srez sa sedištem najpre u Prćilovici, a zatim u Žitkovcu.
Knjiga ne obuhvata samo događaje iz naznačenog perioda već daje i osnovne podatke o nastanku tadašnjih 26 škola što je njena dodatna vrednost. Osim istorijata osnivanja školskih ustanova, obezbeđivanja prostora za njihov rad i opisa uslova u kojima su one radile u predratnom, ratnom i posleratnom periodu važni segmenti publikacije su i podaci o učenicima i učiteljima.
Kroz podatke o broju upisanih učenika, o njihovom neredovnom pohađanju nastave i odnosu broja ženske i muške dece koja su sedala u školske klupe može se videti kako se odvijao društveni, ekonomski i demografski život tih sredina.
Govoreći o knjizi Svetozar Stojković, učitelj, direktor i sekretar Pedagoške akademije u Aleksincu, je napomenuo da je u ovim školama bilo i do tri hiljade učenika. Da su neke škole koje su sada zatvorene imale i preko 70 učenika. Takav je slučaj sa Gornjim Adrovcem, gde je u jednom trenutku bilo 77 đaka.
Ovaj iskusni pedagog je izneo i nekoliko zanimljivosti o učiteljima koji su radili u ovim školama.
‒ Mlađi sin našeg Prote Đorđevića, Vladimir Đorđević je bio učitelj u Kulini, a kasnije je završio Muzičku akademiju, pa je bio profesor muzike učiteljske škole u Jagodini – kaže naš sagovornik ističući da su među učetiljima u Srezu Moravskom bila i takva imena koja su ostavila značajan pečat u srpskim okvirima kada je u pitanju folkloristika.
Drugi učitelj koga je pomenuo Stojković je Marko Nikitović, nekada učitelj u selu Trnjanu.
‒ On je rodom iz Crne Gore iz jednog sela kod Šavnika, zove se Komarnica. 1903. godine službovao je u Sokobanjskom srezu u Sesalcu pa je iz Sesalaca premešten u Trnjane. Pored fotografije sa učenicima nalazi se i njegov sin Dragan Nikitović koji je kasnije svima nama bio poznat kao vrsan novinar i komentator sportskih događaja. Naročito boksa – podseća nas Svetozar i misli da je tada Dragan imao pet, šest godina.
Marko je kasnije premešten u Beograd, ali Dragan Nikitović je ostao vezan za Aleksinac. Razlog tome je druženje učiteljskih porodica pre dolazka u Trnjane.
– On je službovao u Sokobanji zajedno sa učiteljem koji je bio otac Radmile Projović, i oni su se družili. Tako da se Dragan Nikitović kasnija družio sa Miloradom Projovićem, našim profesorom i često gostovao u Aleksincu ‒ zaključuje naš sagovornik.
Postoji čitava plejada zanimljivih učitelja koji su službovali na ovom području.
Stojković kaže da je veoma značajan učitelj neki Stanko u Donjem Ljubešu koji je ostavio zanimljiv letopis škole. Po njemu ima mnogo drugih učitelja koji su takođe veoma važni. U Vrćenovici dva učitelja, to su bili bračni par Igrutinović i oni su ostavili značajan trag.
‒ Mene je posebno interesovala učiteljica Milica Varjačić. Bila je učiteljica u Tešici i u Grejaču i supruga šefa železničke stanice u Grejaču Milana Varjačića. Ona je naravno bila vrsna učiteljica, kasnije, pri kraju službovanja radila je u Beogradu u školi Stefan Nemanja na Senjaku ‒ nastavlja Svetozar da iznosi imena zanimljivih učitelja u školama u tada Moravskom srezu.
Autor knjige profesor Zoran Stevanović osim već objavljene građe u knjizi iznosi i podatke iz arhiva nekoliko ustanova koji se pred javnosti tako sistematizovani prvi put pojavljuju.
