Najveća sekiracija ovih dana oko šećera. Ima…nema…ima…nema. Od tolike sekiracije dobićemo onaj šećer i to u kockama. Taman da ne kukamo kako nam fali. O ceni već da ne pričamo, a ni o ambalaži. Ajde da pričamo o tome ko je za to kriv?
Predsednik je, a na tome treba da mu budemo zahvalni, utvrdio da je kriv jedan tajkun. Ne taj tajkun na koga ste prvo pomislili. Ovo je posve drugi, neki novi tajkun, predsednik zna koji, a mi ćemo da mu verujemo. Slepo.
Ova nestašica rešila nam je problem jedne od tzv. “belih smrti”. Država se stara da ostanemo zdravi, verovatno i gladni. A da nam je nestašica šećera jedini problem bar! Pre će biti da je najava za teške, predstojeće godine. I na njih nas predsednik lično upozorava. Biće nam posebno teško, jer smo navikli da živimo k’o bubrezi u loju.
Možda je i neophodno malo da se prisetimo da može biti i gore. Bolje izgleda ne može i neće. A i, budimo realni, nismo ni zaslužili, jer nije nam valjalo ni dok smo bili najjača država u regionu, dok nam je prosek plata bio natprosečan, dok su nam najavljivali za 2 do 3 godine (maksimum 5) do lepšeg života, dok nam se davalo i šakom i kapom, a uzimalo lopatom. Sva je sreća pa uskoro neće biti struje pa ćemo možda sagledati mrak oko nas.
Šećer nam dođe čak i najmanja briga, čisto da neutrališe gorčinu svega ostalog i soljenje pameti. Definitivno sve ide u rikverc, baš kao što je i obećano. A ona prethodna obećanja odnela je ‘ladna voda.
