Вуков син Димитрије Караџић важио је за једног од најобразованијих официра, али склоност према раскалашном животу, коцки и алкохолу одредили су његову судбину губитника.
У освит највеће битке у И Српско-турском рату, битке на Шуматовцу, која се збила од 11. до 23. августа 1876, јединице под командом пуковника Рајевског имале су одбрамбени задатак.
У документу о томе се каже: „Према диспозицији ђенерала Черњајева за 10. август, требало је да десно крило, под командом Рајевског, заузме висове који доминирају Житковцем, и ту да се утврди и брани.
Пошто се борба на десном крилу увелико ангажује, онда ће се кренути с јаком колоном из централног алексиначког положаја, под закриљем глоговачког виса и напасти Турке, који су били у логору иза овог виса“.
Надмоћније турске снаге успеле су, међутим, најпре да задрже а доцније и да сасвим осујете нападе јединица под командом пуковника Рајевског, користећи новонасталу ситуацију да би своје снаге усмериле према Мрсољу (Моравац), који су браниле јединице потпуковника Димитрија Караџића.
Изгледа да је у том тренутку, необично важном за исход операција, настао неспоразум, или је, можда, и то била прилика да се изравнају неки нерашчишћени рачуни.
Уз ово је неопходно подсећање како је пуковник Рајевски, према сведочењу Пере Тодоровића, говорио с ниподаштавањем о потпуковнику Караџићу као о пијаници и отуд, ваљда, рђавом карактеру.
Битка се распламсавала тако жестоко да је село у више наврата прелазило из руке у руку. У један мах, Караџић је затражио од Рајевског да нападне турски бок не би ли му на тај начин олакшао одбрану. Рајевски или није могао или није хтео да се одазове и пружи му помоћ.
У јеку битке и, како изгледа, неспоразума ове двојице официра, ту се нашао и генерал Черњајев. Захтевао је од Рајевског да сместа пође у напад. Овај је објаснио да би то већ учинио, али није у могућности, јер нема довољно пешадије, а има одвише артиљерије, па је процењивао да би, у случају неуспешног напада, ризиковао да му непријатељ зароби топове.
Черњајев је, по свему судећи, прихватио убедљиво образложење пуковника Рајевског, па му је у помоћ послао два батаљона пешадије под командом мајора Кузминског. Али није, нажалост, било суђено да овај маневар успе.
Убрзо пошто је извео напад, мајор Кузмински је рањен, а његови батаљони су напустили положај. Турци су се усредсредили и после подне извели силовит напад после којег су заузели Мрсољ и одмах га спалили.
Тако није могао да успе српски противнапад, а пуковник Рајевски се морао повући с војском у реду код Житковца да би запосео положаје за одбрану. Али и поред четвородневних тешких борби с променљивим успехом, ни Турцима није успевало да толико потисну српско десно крило да би заузели мост на Морави код Алексинца.
Учесник битке за Мрсољ био је и потпуковник Димитрије Караџић. Својевремено, тај млади човек је важио за једног од најобразованијих српских официра. Он је изучио војне науке у престижној академији у Клостербруку, па их је доцније усавршавао у Берлину, да би затим специјализовао и грађење утврђења у Антверпену. Када га је српски кнез својим званичним указом од 3/15. марта 1855. године произвео у потпоручника српске војске, изгледало је да је пред њиме почетак једне изузетне каријере. И не само у Бечу, у његовом родитељском дому, него и у Србији полагане су највеће наде у Вуковог сина, културног човека и образованог официра, који је својим знањем и младошћу требало да послужи на част отаџбини свога оца.
Требало је, али, нажалост, није. Његова склоност ка раскалашном животу, неумереност у трошењу новца, наклоност према пићу и склоност коцки, довели су га дотле да је најзад морао да заложи земљопоседничко имање Лагатор код Лознице од 70 јутара, вредности хиљаду дуката, које му је отац оставио у аманет да га никад не прода.
Једини излаз био му је да поднесе оставку у српској војсци и да, негде с пролећа 1868. године, као капетан, потражи нову срећу у Русији.
Једна ретко светла тачка његове официрске каријере био је Српско-турски рат у који је дошао да се бори као добровољац. Добровољно се борио, уз њега, у томе рату и његов сестрић, а Вуков унук, седамнаестогодишњи Јанко Вукомановић, кадет у Русији. Јанко је, иначе, био син јединац Вукове кћери Мине и професора Алексе Вукомановића. Вратио се из рата с медаљом за храброст, али је две године доцније умро у Петрограду или од болести или од последица двобоја.
Димитрије Караџић стекао је још чин пуковника руске војске. Умро је 1883. године. С њиме се угасила знаменита лоза чији је родоначелник био Вук Караџић.
Текст: Будимир Поточанин
