Promocija knjige „Iz ove kože”, autorke Marije Radović, u izdanju aleksinačke biblioteke „Vuk Karadžić”, održana krajem prošle sedmice u Domu omladine, bila je prijatno osveženje kada su u pitanju trenutni kulturni događaji u našem gradu i po kvantitetu, ali i kvalitetu. U petak uveče Dom omladine je bio ispunjen do poslednjeg mesta, a ponuđeni sadržaj je mogao da zadovolji kriterijume i najvećih zaljubljenika večeri poezije.
U predstavljanju prve zbirke ove mlade Aleksinčanke, rođene u Bijelom Polju u Crnoj Gori, sada studentkinje prava, doprineli su Siniša Golubović, urednik u biblioteci „Vuk Karadžić”, recenzent profesorka Dragana Milić Rajda, Nikola Kenza Stojković, glumac iz Vranja koji je govorio stihove autorke i Vlada Veljković, koji je svojim muziciranjem na gitari i pevanjem upotpunio veče.
Govoreći o svom delu pesnikinja Radović je istakla da je u njega utkala par godina aktivnog pisanja. Za nju je to bilo jedno putovanje kroz lavirinte ljudske svesti, kroz duhovno, duševno i emotivno stanje. Navodeći Dostojevskog, da je čovek koliko fizičko biće, toliko i metafizičko biće, pesnikinja je pojasnila svoj stvaralački smer.
− Ja sam htela da stavim akcenat upravo na tu metafiziku. Poimanje čoveka, pogotovo za mladu osobu poput mene, nije lako. Jer, on je sam po sebi raznolik i izuzetno slojevit. Ova zbirka i jeste poput mozaika, jer ja se nisam držala samo jednog pravca. Svaka pesma u ovoj zbirci predstavlja po jedan delić, jednu perspektivu i jedan ugao iz koga možemo da posmatramo život i svet oko nas. Jedino kada sastavimo sve te deliće zajedno, mi možemo odrediti tu pravu celovitu sliku. Ona je buntovna sama po sebi, kao glas mladih generacija. Time sam htela da predstavim svoj krik, krik koji odzvanja protiv dekadencije, protiv apatije. Posebno bih istakla – protiv homogenizacije društva – kazala je Radović u veoma emotivnom obraćanju publici.
Pesnikinja ističe da je time htela da iskaže i vapaj, vapaj za iskonskim vrednostima, koje se već odavno nalaze, nažalost, na margini, mada na kraju sve to predstavlja svetlo na kraju tunela.
− A dovoljno je jedan tračak svetlosti da postoji, da možemo da promenimo nešto. Nadu u dobrotu, iskrenost, poštovanje i time da možemo da ovaj svet učinimo boljim mestom za život. Ja bih zaista volela da ova zbirka poezije postane priručnik mladim generacijama i bude ključ za mnoga njihova pitanja ‒ objasnila je pesnikinja svoju želju.
Marija Radović je izazvala buru emocija govoreći o tome kako je ove pesme pored ostalog posvetila i baki Slavici i deki Tomislavu Šifiju Nikoliću, za koje je kazala da su joj uvek u mislima i zahvalila se na njihovom doprinosu da postane ono što je danas i što teži da bude, a to se oseća u njenim pesmama, ali i u njenom svakodnevnom životu. A šta je to, najbolje će otkriti čitaoci iz njene poezije i u razgovoru sa ovom mladom pesnikinjom.
