У свеприсутном настојању невидљивих креатора културних образаца у којима случајна мрља постаје свет, а брљотина мистична порука маскирана херметиком савременог израза, право је освежење смејати се целим бићем. Редитељ није глуматао, глумци нису експериментисали, креатор сценског говора бриљантно истакао ликове, а костимограф, уједно и сценограф није добио „Пикасов позив с оног света“.
Необичан увод у осврт на премијеру „Сумњивог лица“ у продукцији ЦКУ и мале, али нама битне позоришне екипе, јужно од Београда, која би већ географијом требало да буде обележена провинцијском, наравно пером ,,великих“ познавалаца позоришта.
Екипи која се у петак 14. јуна нашла на сцени алексиначког Дома културе никакво одређење и није потребно, јер су пред својим суграђанима блистали талентом, познавањем духа Нушића, публике и њих самих.
Познати текст увек актуелног Нушића донели су с финим нијансама сопствене индивидуалнисти. Ансамбл велики за овдашње прилике, али више него сложан у саигри.
У свакој сцени виде се последице вишегодишње заједничке игре на сцени и сјајних личних односа ван ње. Свака представа је спој енергија глумаца, а у овој су се поклопиле без „трулих јабука“.
Милош Паовић био је очекивано аутентичан Јеротије Пантић, баш онакав каквог је вероватно и маштао годинама да донесе на сцену.
Бојан Цветковић стандардно добар. Његов госн. Милисав је уверљив баш као да је годинама у његовим ципелама/чизмама.
Виобран Голубовић Вили је од епизодне улоге газда Миладина начинио лепу глумачку бравуру.
Срђан Стојадиновић Леби је талентом, искуством и уживљеношћу бриљирао у улози Жике. Сваки гег, реченица, покрет били су у служби лика, без недостатака и сувишности, једноставно савршена глума, она која постаје живот.
Дебитанти на сцени Софија Никезић у улози Марице, Јован Недељковић у улози Јосе и Лука Алексић у улози Ђоке, дали су посебан печат својим младалачким шармом и талентом представи, баш као и нешто искуснији Алекса Паовић у улози Виће.
Јован Стојковић као Таса, Маја Нешић као Анђа и Миша Поповић у улози Алексе Жунића учинили су да Алексинчани свесни њиховог просветарског позива бар за тренутак осете дух оног Алексинца у коме су гимназијалци и њихови професори били чланови хора ,,Шуматовац“ или ондашње позоришне дружине, уважени доктори радо виђена позоришна публика, а алексиначке госпође цењене матроне многих добротворних женских подружница чијим су се радом београдске управе дичиле.
Редитељ Спасоје Ж. Миловановић мудро је дозволио ансамблу да се разигра без превеликог удаљавања од изворног ишчитавања Нушићевог дела и подсетио нас да је снага класичних дела управо у патини коју добију с протоком временом.
Мора му се одати признање за одличан штрих који представу чини изузетно динамичном, као и за добро решење музичких секвенци које уживо у току представе на хармоници изводи професор Миле Брзаковић.
Идејна решења костима и сценографије чувеног Бориса Чакширана, које су у дело спровели Драгана Димитријевић и Драган Гојковић, омогућили су лакоћу игре чак и у најмасовнијим сценама, а дала јасне одреднице епохе и друштвене атмосфере коју представа дочарава.
Са занатске стране, Чакшираново сценографко решење вероватно представља школски пример како у оквиру једне сцене омогућити истовремену игру у више просторних планова и замишљених просторија, а да то ни једног тренутка не збуни гледаоца.
Сценски говор, на коме је с глумцима радила Биљана Николић, допринео је да представа дикцијски одскаче од сличних аматерских продукција, а сваком лику је, вероватно у договору са редитељем, додељен дијалект који му карактерно највише одговара.
Тиме је ова поставка комада додатно враћена изворној идеји којом се у исту варош смештају каријеристи, бирократе, шпијуни, отпуштени подофицири, али и заљубљени из свих крајева Србије. Скоро па као по казни.
Један од пратећих, али јако важних сегмената сваке представе је идејно решење плаката. И овог пута алексиначки графички дизајнер, Марко Миладиновић, потврдио је свој таленат и креативност проверену кроз дугогодишњи рад на идејним решењима везаним за фестивал ПИП и друге културне догађаје.
Продукцијски избор проверених сарадника уз вешт и стрпљив рад са почетницима на даскама које живот изнедрили су представу у коју се публика заљубљује на прво гледање.
Несигурни у моделе савременог доба, јасно је да се треба држати позоришних дела и аутора који су темељ српске грађанске културе. С Нушићем никад нема грешке, а уз овакво извођење и адекватну реакцију публике, ни бојазни за алексиначке позоришне сладокусце.
Драгом човеку се обично пожели да доживи годину стоту, а доброј представи извођење стото. Судећи по реакцији публике на премијери, алексиначком „Сумњивом лицу“ оствариће се жеље нас којима је драго.
аутор текста: Маја Радоман Цветићанин
фотографије: Александар Марковић Гидра
