Након оног неочекиваног вокалног албума „Кад нико не чека“ ево Милана поновно у класичном инструменталном издању с концептуалним приступом од 4 теме које се здушно, како мелодијски, тако и самим називима претапају једна у другу: „У очима“, „Изгубљен“, „Траг“, „Сећања“.
извор Терапија нет
Овај непоправљив и устрајан романтик пун сензибилности код компоновања је поновно сетан и сензуалан распредивши поприлично дугачко расположење на скоро пуних сат времена у коме се ослобађа душа, опуштају фрустрације, додуше, зна се ту проткати и понеки дарк/ дроне пасаж што се тиче амбијенталности премда је све довитљиво попраћено лаганом бубњарском потпором, но никако за неку ђуску, већ прије би се рекло за страсну жељу ка сентименталном стискавцу од којег, колико се чини, нема ничега. То јест, овде је наглашена меланхолија с патетичном емпатијом у потрази за адекватном емоцијом, а уствари се добије драматичан сиже неостварених жеља попут љубавних филмова у којој је једна страна извукла краћи крај јер није све ишло по неким сањарским очекивањима.
С тог аспекта, ово је поприлично тежак и раздражљиво емотиван, напет албум софистициране фабуле тока осећаја измењујући наду и разочарење, ковитлање суспрегнутог беса ког није прикладно показати покушавајући остати достојанствен без икаквих конфронтација, али ипак носи своје тешко бреме ко зна чега и каквих инспиративних порива. Милан добро зна што га је подстакло на овакав тугаљив, чак и оловно тежак пресинг атмосфере која испрва почиње симпатичним минималистичким стакатима насловне „У очима“ ко’ форшпан неког филма за којег појма немате у што ће се претворити: у љубавну драму, акцију, трилер, можда хорор, неки психоделичан ноир кримић „Лифт за губилиште“…
Уметник ког ваља слушати тон по тон онако како се чита и третира поезија премда овде није испустио нити глас. Ово је узнемирујуће узбудљив, дивљи, а наоко миран албум пун превртања и захтевно, помног слушања. Нема ама баш никакве агресије или енергије, али је врашки компетентан у причању емоција, несклада и фрустрација, оно кад причате с тако ретком особом која све своје пиздарије и проблеме објасни неописивом лакоћом претвориши их у лако разумљиву поезију која није нити хипи, нити рок, камоли панк и хардкор. Милан је частан музички поета, у одређену руку и пост-авангарда/ пост-модерна многих жанрова.
цео текст на Терапија нет
