У Србији, прављење зимнице представља драгоцену и очувану традицију која се преноси с генерације на генерацију. Овај процес није само начин очувања хране, већ и прилика за окупљање породице, пријатеља и комшија, дељење савета, рецепата и искустава, а често и креативног изражавања.
Ипак, није све тако идилично. По свој прилици, чека нас врућа и скупа јесен. Цене воћа и поврћа би могле да расту уместо да падају, због слабијег рода условљеног временским приликама и неприликама.
Пред крај августа када би требало парадајз да је најјефтинији, на пијацама тренутно кошта 200, 250 динара. Црвене паприке за ајвар су преко 200 динара, а осим високе цене, квалитет воћа и поврћа на тезгама ових дана није репрезентативан. Обиђеш пијацу два-три пута, погледаш робу на тезгама, уздахнеш и бираш оно што је најприхватљивије.
Посебна тема су приче о потрошачкој корпи, минималној заради, просечној плати. Како год назвали све те статистичке заврзламе, погледом у цене производа а потом погледом у новчаник, схватићете да све те приче вама нимало не помажу. Увек зафали.
Ипак, ово је Србија. Довијаћемо се на разне начине да се у данима који нам предстоје у нашим домовима осећа мирис ајвара, пекмеза, туршије, свих оних специјалитета који красе домаћу трпезу. Нека тегла више или мање у односу на прошлу годину, није битно. Битно да је ту.
