Андрија Живадиновић (20) из Житковца код Алексинца свој дечачки сан да студира математику на Кембриџу остварио је прошле јесени.
Живадиновић је уписао светски познат и признат британски универзитет након што је остварио сјајне резултате у основној и средњој школи и након што је у првој години, на упоредним студијама, на Математичком и Рачунарском факултету у Београду успео да положи све испите у јунском испитном року са просеком 10.
Млади Алексинчанин може се похвалити бројним наградама и медаљама са домаћих и међународних такмичења, а највредније су свакако две бронзане медаље са светских математичких олимпијада. Све то, уз одлично урађен пријемни испит, обезбедило му је пуну стипендију на Универзитету који је основан давне 1209. године и тренутно важи за један од два најбоља универзитета на свету.
Професори Кембриџа освојили су до сада 121 Нобелову награду, а студенти тог универзитета били су између осталих и Лорд Бајрон, Чарлс Дарвин, Владимир Набоков и Исак Њутн.
Живадиновић је приликом боравка у Нишу, у гимназији „Светозар Марковић“ коју је похађао, по завршетку првог терма (првог семестра), изјавио да је Кембриџ пре свега један веома добро организован систем са дугом традицијом и професори који тамо предају углавном су завршили школовање у једном таквом систему.
„У првом термину имао сам два предавања дневно од понедељка до суботе, тако да је тамо субота радни дан као и сваки други. Број предавања није велики, али се зато потенцира самостални рад. Код њих није поента да се покаже како се задатак ради него да ми умемо сами да га урадимо. На нама је велики терет да ми сами откријемо шта је суштина тог процеса. Било шта студирати на Кембриџу је престижно, али је математика предмет који захтева да јој се посвети посебно пуно времена зато што је јако тежак и убрзан курс и потребно је пуно рада да би се постигли заиста врхунски резултати“, изјавио је Живадиновић.
Он је казао да атмосфера на предавањима није уштогљена, већ јако пријатна. Предавачи имају ауторитет, али се труде да атмосфера буде пријатна и она јесте таква.
„Предавачи су посебно занимљива група људи. Они живе у једном другачијем свету од нас осталих. Када нам држе предавања причају нам неке занимљиве приче пре свега из њиховог радног искуства. То је нешто што би већина нас читала у неким математичким историјским књигама. Рецимо, у једном тренутку је професор кренуо да нам прича како је учествовао у прављењу спомен плоче за Стивена Хокинга када је преминуо пре пар година. То је део нечијег живота о коме ми можемо само да сањамо, а они просто тако живе“, казао је Живадиновић.
Према његовим речима, поред самих предавања и самосталног рада, на Кембриџу се доста потенцира то да студентима буде лепо у неком друштвеном контексту.
„Постоји толико догађаја које организују за бављење било чиме што човек може да пожели, почевши од било ког спорта, преко друштвених игара до било које научне дисциплине. Ја сам често ишао на предавања из филозофије, то је нешто што је мени лично интересантно. Све је врло доступно. На томе се доста потенцира на Кембриџу зато што је њима стало да ми будемо не само стручни у ономе што радимо, већ да будемо и развијени као људи у много праваца“, изјавио је Живадиновић.
Он је казао да на Кембриџу постоји традиција коју сви поштују, попут оне да на вечере студенти увек долазе у комплетним оделима и да на неким још формалнијим догађајима поштују посебне „дрес кодове“ и облаче се другачије.
Сам Кембриџ је, додао је Живадиновић, веома мали град и којом год улицом да кренете наиђете на неки део где се учи или где су смештени студенти. Архитектура је занимљива, казао је, и где год се окренете видите нешто што је старо више стотина година и што је на њега оставило посебан утицај.
